"Sama je kriva, znala je za koga se udala": Zbog ovakvih komentara žene u Srbiji i dalje ćute i trpe nasilje

Upoznaju se. Uguši je svojom pažnjom i ljubavlju, a onda malo po malo osvaja ceo njen svet. Postaje joj centar univerzuma, čovek bez kog ne može da zamisli dan, neko ko je na početku toliko brižan, toliko prisutan i toliko posvećen da joj se čini da je konačno pronašla ono o čemu joj svi pričaju ceo život. A onda dođe prvi put.

Udario je.

Preporučujemo

Posle toga plače. Kuka. Izvinjava se. Ide u manastir na ispovest i obećava da se više nikada neće ponoviti. Zaklinje se u Boga, u decu, u porodicu, u sve što mu padne na pamet samo da bi ona poverovala da je to bio trenutak slabosti, a ne njegovo pravo lice.

I ne moramo dalje da opisujemo.

Ovakve priče već imaju jasno utvrđen uvod, razradu i zaključak.

Zar je bitno što su ovog puta u pitanju Kristina Neka-tamo i Kristijan Osuđeni-krimos , čije ime svi znamo? Pa i nije. Šablon je isti ko god da je u pitanju. Ovih dana kruže jezivi snimci nasilja u porodici, ali i prema životinjama, gde je jedna čivava prebijena do smrti. Dok gledam sve to i čitam šta ljudi pišu, ne mogu da se otmem utisku da je priča odavno prestala da bude samo o njima i postala je priča o nama.

Jer kada do svega toga dođe, kada žena nekako smogne snage da prijavi nasilje, da progovori, da pokaže šta se dešavalo iza zatvorenih vrata, na šta nailazi?

Na pomoć?

Na saosećanje?

Na podršku?

Na institucije koje će joj reći da nije sama? Koje će je zaštititi?

Na društvo koje će konačno stati na stranu nekoga ko je skupio hrabrost da istupi?

Ne.

Najčešće nailazi na sud.

I to sud ljudi koji nisu bili tamo, koji nisu živeli njen život, koji nisu spavali u njenom krevetu i koji nisu osetili njen strah.

Čovek je čoveku vuk, a žena ženi?

Najviše me je, međutim, zabolelo to što sam među stotinama komentara izdvojila uglavnom komentare žena.  Žena koje su u nekom trenutku svog života sigurno čule da treba da ćute, da trpe, da budu dobre, da budu poslušne, da ne izazivaju probleme i da porodicu treba sačuvati po svaku cenu. Pa tako jedna piše:

- Žena koja je žrtva nasilja ne oblači se ovako i nije hladna dok priča sve ovo, nemojte molim vas, pogledajte je dobro, dok druga zaključuje da je "ista i ona kao i on".

Treća bez mnogo razmišljanja poručuje: "Ti si jednako kriva."

Četvrta smatra da Kristina nije "ni toliko žrtva" jer nije prijavila ranije, peta joj zamera što snima, šesta što se smeje na fotografijama na mrežama, sedma što ima dekolte, osma što joj je kosa sređena, deveta što nije uzela bebu u naručje, psa pod mišku i krenula golim rukama na čoveka od 200 kilograma za kog istovremeno tvrde da je nasilan i opasan.

Naravno, to je sve blaže od:

- Vidim koliko ti teško. Koliko je on kriv toliko i ti. Bolje se bavi sa decom a ne snimati lajvove. Naporna si više.

- Šta je s kosom? A što nisi prijavila pre, to je radio i pre? I jeste mogla je da ostavi bebu i da se ako treba pobije s njim da spase psa.

Jedna korisnica piše da je mogla "ako treba da se pobije s njim da spase psa", druga da je "gora od njega", treća da je "saučesnik"...

Međutim, jedna Slavica mi je slomila srce na dva dela komentarom: "Kad ti neko ubija psa kako se ponašaš, nije ga ni gurnula, uvek ima taj odvratan osmeh, taj dekolte, pogledajte tu facu, važno da je u centru pažnje mogla je već odavno da ode od njega, a nije uvek se vraćala i krila je da je ubio psa i to je vama ljubav? Ona je saučesnik Kristijana, ja ne bih mogla sa tim odvratnim osmehom da pričam o svemu tome, gora je od njega."

I dok sam čitala te komentare, nisam mogla da se ne zapitam isto ono pitanje koje me muči godinama.

Čovek je čoveku vuk, kaže poslovica; muškarac muškarcu očigledno bratina; a žena ženi?

Kako smo došli do toga da više analiziramo izraz lica žene koja prijavljuje nasilje nego čoveka koji je osumnjičen da ga je počinio? Kako smo došli do toga da seciramo njen osmeh, garderobu, frizuru, način govora, ton glasa i pokrete ruku, a da istovremeno nekako uspevamo da zaboravimo ko je u celoj priči nasilnik?

I kako smo došli do toga da od žrtava očekujemo savršenstvo?

Da prijave odmah.

Da odu.

Da prekinu sve.

Da reaguju tačno onako kako smo mi zamislili.

Da plaču dovoljno.

Da ne budu hladne.

Da ne budu nasmejane.

Da ne budu našminkane.

Da ne budu ni previše zapuštene, jer onda glume.

Da ne budu ništa osim slike koju smo mi u svojim glavama nacrtali kao jedinu dozvoljenu verziju žrtve.

"Tukao je i mene muž, pa šta mi fali?"

Udala se za kriminalca, ma ko joj je kriv? Tako joj i treba. To je izgleda princip razmišljanja. Koliko puta smo čuli i onu čuvenu: "Tukli su i mene moji roditelji, pa šta mi fali?"

Pa fali ti, druže.

Fali ti mnogo.

Fali ti možda to što si naučila da je nasilje normalan deo života. Fali ti možda to što misliš da ljubav mora da boli. Fali ti možda to što si poverovala da je trpljenje vrlina, a ćutanje dokaz karaktera. I tako dođemo i do "Tukao je i mene muž, pa šta mi fali" principa razmišljanja.

Skoro sam razgovarala sa jednom ženom tu negde godina moje majke. Malo o muško-ženskim odnosima, malo o problemima današnjice, a saveti su nekako isti kao i pre trideset ili četrdeset godina.

Ćuti.

Trpi.

Poštuj starije, ma koliko ti zagorčavali život.

Moli se Bogu.

A onda će on tamo gore sve rešiti.

Ti budi dobra, fina, mirna, smerna i naravna, samo da selo nešto ne priča. A kako je tvojoj duši? Koga briga! - u prevodu na jezik današnjice.

...

Prvo sam se zapitala kakve su to žene koje mlađim generacijama ne žele bolje nego sebi.

A onda sam shvatila da je pitanje možda pogrešno.

Možda one za bolje i ne znaju.

Možda su toliko puta čule da žena mora da trpi da su poverovale da je to jedini način života. Možda su toliko dugo živele sa tim da se o porodičnim problemima ćuti da više ni ne vide da postoji drugačiji put. Možda su im glave toliko utucane godinama ćutanja, straha i navikavanja da zaista misle da bolje ne postoji.

I zato često najglasnije osuđuju upravo oni koji isto trpe, ali nikada nisu smogli snage da istupe.

Jer je mnogo lakše reći: Šta se sad buni? Znala je za koga se udala. Sama je birala. Nego priznati sebi da možda nije problem u njoj.

Problem je u čoveku koji je birao nasilje.

I zato se vraćamo na početak.

Ko je kriv? 

Ako nemate empatije za nju, ako ste već presudili da je i ona kriva, da je trebalo ranije da ode, da je trebalo ranije da prijavi, da je morala drugačije da reaguje, onda hajde da razgovaramo i o onome što se često zaboravi kada krenemo da tražimo krivca na pogrešnom mestu.

Šta vam je skrivilo kuče od kilogram? Beba koja je bila izložena svemu tome? Ili bilo koje živo biće koje se našlo pored čoveka koji svoju snagu dokazuje nad slabijima?

Jer ako već toliko lako upiremo prstom, onda bi možda bilo vreme da ga konačno uperimo tamo gde treba.

Ne u ženu koja je, kako kaže, godinama živela u strahu. Ne u ženu koja je možda donosila odluke iz očaja, ljubavi, manipulacije ili nade da će se neko promeniti. Ne u ženu koja je možda tek sada pronašla snagu da progovori.

Nego u nasilnika. U čoveka koji je odlučio da bude nasilan. U osobu koja je izabrala da svoju moć pokazuje nad nekim ko je slabiji i nemoćniji.

Ali odgovornost ne prestaje samo na pojedincu. Ona postoji i u društvu koje prečesto traži objašnjenje za ponašanje žrtve, umesto odgovora na pitanje zašto je neko uopšte odlučio da povredi drugu osobu. U ovom slučaju, i životinju. Postoji i u sistemu koji često reaguje tek onda kada bude kasno, umesto onda kada postoje prvi znaci da neko nije bezbedan. Institucije koje broje femicide, a ne zatvorene nasilnike.

Jer svaki put kada žrtvi kažemo da je sama kriva, šaljemo poruku svim drugim ženama koje ćute da ih jednog dana, kada progovore, možda čeka ista osuda. Svaki put kada više analiziramo njen osmeh, njene odluke, njen život ili razloge zbog kojih je ostala, nego postupke onoga ko je nasilje počinio, šaljemo pogrešnu poruku.

A ta poruka ne sme da postoji.

Ne treba nam savršena žrtva. Ne treba nam žena koja će se uklopiti u sliku koju smo mi zamislili da bi neko imao pravo na zaštitu i razumevanje. Ne postoji savršen način da neko preživi nasilje.

Potrebno nam je društvo koje razume da odgovornost za nasilje uvek pripada onome ko ga čini. Potrebno nam je manje presuda po društvenim mrežama, manje pitanja upućenih onima koji su povređeni i mnogo više odgovornosti prema onima koji povređuju.

Zato, pre nego što sledeći put napišete da je "znala za koga se udala", zastanite i zapitajte se da li biste istu rečenicu izgovorili detetu koje se našlo u toj kući. Da li biste je izgovorili životinji koja nije mogla da ode, da se zaštiti ili da bira gde će završiti.

Jer oni nisu birali.

(Ona.rs)