"Ista je kao taj monstrum": Emilija iz Niša se izvukla iz kandži nasilnog muža, ali komentari su poražavajući

Ispovest Emilije iz Niša o godinama porodičnog nasilja koje je trpela otvorila je važno pitanje, ne samo o tome kako nasilje izgleda iza zatvorenih vrata, već i o tome kako društvo reaguje kada žrtva odluči da progovori. Video je brzo postao viralan, ali ono što se desilo ispod njega pokazalo je da javni prostor i dalje nije sigurno mesto za žene koje govore o nasilju. U komentarima se nije vodila rasprava o sistemskim propustima, psihološkim mehanizmima straha ili zaštiti dece, već se vrlo brzo krenulo u seciranje jedne žene, njenih odluka, karaktera i "grešaka".

Umesto da fokus ostane na nasilniku i na činjenici da je dete moralo da prijavi nasilje da bi se ono zaustavilo, deo publike je odlučio da Emiliju pretvori u glavnog krivca. I to ne kroz kratke uvrede, već kroz dugačke, elaborirane komentare, napisane u tonu brige, razuma i moralne nadmoći. Upravo ti komentari su najteži, jer ne izgledaju kao govor mržnje, a nose duboku osudu.

Kada se žrtva pretvori u optuženu

Jedan od najdužih i najkomentarisanjih osvrta ostavila je žena, koja otvoreno kaže da je Emilijina ispovest nije dotakla, ali da ju je zato "duboko potresla sudbina dece". U njenom komentaru, nasilje se ne negira, ali se gotovo u potpunosti sklanja u drugi plan.

- Po prvi put slušam ispovest koja me uopšte nije dodirnula. Naprotiv, dodirnula me sudbina njene dece, pogotovo najstarije kćerke, koju je ona lično gurnula u ambis iz kojeg, pitanje je kako će izaći. Ona kaže da je našla stan blizu da deca ne osete razvod i da imaju oba roditelja, a pri tom ih obučava kako da se ponašaju kada njihov bolesni otac krene na njih. Ja to ne mogu da razumem. Kaže da ima roditelje, brata, ali je ipak sama, pa se pitam zašto. Drugarica joj je otvorila vrata, htela da pomogne, ali se ona vraćala nasilniku. Ona spada u red žena koje, iako zlostavljane, negde ipak vole tog nasilnika. Žao mi je dece, pogotovo Milene, koja će zauvek nositi traume i od oca i od majke.

U ovom komentaru jasno se vidi obrazac koji se ponavlja u desetinama drugih, nasilnik je opisan kao bolestan, ali odgovornost se premešta na majku. Ona je ta koja je gurnula, dozvolila, birala. Nema prostora za strah, manipulaciju, ekonomski pritisak, institucionalnu konfuziju. Postoji samo očekivanje savršene reakcije.

Sličan ton ima i komentar još jedne žene, u kojem se Emiliji ne osporavaju samo odluke, već i identitet majke.

- Je li realno da stvarno postoje ovakvi idioti od žena? Ona tog manijaka koji je zamalo ubio kćerku i dalje naziva ocem svoje dece i šalje mu decu na viđanje. Majka je žena koja je spremna na sve da zaštiti svoje dete, a ovo se ne može nazvati majkom. Isti je ološ kao i taj manijak. Socijalno je trebalo da joj oduzme decu.

Ovakvi komentari zanemaruju činjenicu da kontakt sa roditeljem često nije odluka žene, već sudova i centara za socijalni rad. Zanemaruju i to da žena koja izlazi iz nasilja ne izlazi iz sistema preko noći. Umesto toga, bira se jednostavna presuda: ona nije dovoljno dobra majka.

U komentarima se javljaju i muškarci koji koriste sličan diskurs. Tako jedan muškarac, piše:

- Ova žena nije baš čista u glavi. Ona bi se i sada vratila njemu sto posto. Dokaz za to je što posle razvoda šalje decu narkomanu i alkoholičaru koji je agresivan. Uništila je život starijoj kćerki, a sada je spremna da uništi i dvoje mlađe dece. Našla stan u blizini i priča da je to zbog dece. Djeca su živela u paklu dok su bili u braku.

Ovakvi komentari koriste jezik psihijatrijske dijagnoze bez ikakvog prava ili znanja. Žena se diskvalifikuje kao "nenormalna", a njena ispovest se pretvara u dokaz njene navodne neuračunljivosti.

- Ajde što je ona trpela, ali da dozvoli da deca trpe??? Ja bih poginula za isto! Ne razumem i neću!

- Majka je žena koja je spremna na sve da zaštiti svoje dete, ovo se ne može nazvati majkom.

- Ne postoji strah koji bi me sprečio da moje dete zaštitim, čak i tuđe.

Sekundarno nasilje koje prolazi kao "briga"

Još jedan čest obrazac u komentarima jeste insistiranje na tome da je Emilija trebalo ranije,  jače, pametnije.  Tako jedna žena poručuje:

- Aman ženo, trgni se i misli na tu decu na prvom mestu. Nabio im je traume za ceo život, tukao hrabro dete. Šta ima da ga viđaju? Treba opet da tuče dete? Kakva crna ljubav, taj čovek voli samo sebe.

Iako ovaj komentar polazi od brige za decu, on i dalje počiva na ideji da je žena ta koja mora da nosi sav teret odgovornosti, dok se nasilje tretira kao nešto što je "mogla da spreči" da je bila drugačija.

Sličan ton imaju i reči još jedne komentatorke.

- Ženo božja, o kakvoj traumi razvoda za decu pričaš? Deci je trauma bio vaš brak, a ne razvod. Kakav kontakt s monstrumom? Nisi ni ti normalna.

U desetinama drugih komentara Emiliji se zamera da je "prekasno reagovala", da je "pogrešno birala", da je "ostajala jer je htela" i da "nije dovoljno zaštitila decu". Neki komentatori joj osporavaju obrazovanje, navodeći da su "škole i diplome besmislene" ako žena "dozvoli nasilje", dok je drugi otvoreno proglašavaju psihički nestabilnom, zavisnom od nasilnika ili nesposobnom za roditeljstvo. Često se ponavlja tvrdnja da bi "svaka prava majka" postupila drugačije, kao i stav da je nasilje bilo njena privatna odgovornost, a ne krivično delo.

U pojedinim komentarima se relativizuje i sam strah, uz poruke da "ništa ne bi dozvolile" i da "ne postoji opravdanje", dok se u pozadini stalno provlači ista ideja, da je Emilija dužna da objasni i opravda svaku svoju odluku, jer joj društvo ne priznaje pravo ni na grešku, ni na spor oporavak.

U ovakvim reakcijama nema prostora za kompleksnost. Nema razumevanja da žena može istovremeno da greši i da bude žrtva. Da može da donosi odluke iz straha, a ne iz ljubavi prema nasilniku. Da može da veruje sistemu koji je često izneveri.

"Ko torturu nije doživeo, taj ne zna za strah"

Ipak, među stotinama komentara postoje i oni koji vraćaju razgovor na suštinu. Žene se međusobno i podržavaju.

- Ko torturu nije doživeo, ne zna šta je strah koji se uvuče u kosti.

Drugi, koji potpisuje takođe žena, podseća na ono što se u buci osuda gubi:

- Najlakše je osuditi drugog. Kad se strah useli u ženu, to više nije život, to je pakao. Ako nemate ništa afirmišuće da kažete, bar nemojte da vređate.

Način na koji je Emilijina ispovest dočekana pokazuje da nasilje ne prestaje onog trenutka kada žena izađe iz kuće u kojoj je zlostavljana. Ono se često nastavlja kroz javne osude, sumnjičenja i zahteve da se opravda svaka odluka. To je sekundarna viktimizacija - tiha, ali razorna.

Ovaj tekst nije pokušaj da se Emilija prikaže kao savršena. Niti da se njene odluke idealizuju. Ovo je pokušaj da se pokaže koliko je lako uperiti prst, a koliko teško razumeti. I koliko je opasno društvo u kojem se žena, nakon što preživi nasilje, mora braniti više nego onaj koji ga je sprovodio. Umesto da osuđujemo, nije teško biti fin, i vreme je da pružimo podršku ženama poput Emilije, bez dovođenja u pitanje kroz šta su sve prošle. Važno je da se bore.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.