Kako jedna Majka živi po božjoj zapovesti: Grlila sirotinju da joj vrati nadu i nevoljnike da im spase dušu

U ovom stisnutom, a hitrom svetu gde se komunikacija svela na brze poruke, dodire po hladnom staklu i večiti osećaj usamljenosti, čovek prosto čezne za nečim što je davno smetnuo s uma. Čezne za iskrenom toplinom, za trenutkom u kom ne mora ništa da dokazuje, za bezuslovnim prihvatanjem koje briše godine sakupljanog umora. Svi vi nosite teret na leđima od koga pucaju kosti - brige, strahove i tajne koje vam noću ne daju da zaspite - a utehu tražite u instant savetima i modernim receptima za srećan život koji vam samo prazne džepove.

Upravo u tom večitom traganju za smislom i zrnom nade, pogled nam beži daleko, na sasvim drugi kraj planete Zemlje. Tamo već decenijama traje nesvakidašnji prizor koji zaprepašćuje i najveće nevernike.

Preporučujemo

Jedna obična žena već pola veka prihvata svakog ko joj priđe, privija ga na grudi i u tom jednom zagrljaju leči rane koje su godinama krvarile. Bez velikih reči i pridika, ona tuđim dušama vraća snagu da nastave dalje.

Svet je zove jednostavno Amma, što na njenom jeziku znači samo jedno - Majka. Pravo ime joj je Mata Amritanandamaji, a ono što je ova žena prošla i stvorila ne liči ni na jednu priču o duhovnim vođama koju ste do sada mogli čuti.

Devojčica koja je rešila da ispravlja krivu Drinu - Nije dala da čovek strada pod teretom svoga krsta

Sve je počelo 1953. godine u malom, siromašnom ribarskom selu u indijskoj državi Kerali. Mala Sudamani, kako joj je bilo svetovno ime, odrastala je u uslovima gde je puko preživljavanje bilo svakodnevna borba. Kada joj se majka teško razbolela, bila je primorana da već u devetoj godini napusti školu i preuzme potpunu brigu o domaćinstvu, stoci i sedmoro braće i sestara.

Hodajući po selu i sakupljajući hranu za životinje, svakodnevno se susretala sa teškim siromaštvom, bolesnim i napuštenim starcima. U društvu gde je vladao strog kastinski poredak i gde se verovalo da svako pati zbog svoje loše karme iz prošlih života, devojčica je napravila zaokret.

Odbila je da prihvati gorko opravdanje da je tuđa nesreća viša sila u koju se ne treba mešati.

Za nju je stvar bila jednostavna - ako čovek pored tebe strada, tvoje je da mu pružiš ruku, a ne da okrećeš glavu. Zato nije tražila mir u dalekim mislima i meditaciji, već je uskočila pravo u vatru tuđe muke. Umesto da se zatvori u četiri zida i pobegne u molitvu, ona je iz kuće iznosila svoju hranu, odeću i poslednji dinar kako bi nahranila i obukla one koji nisu imali nikoga.

Na pragu rodne kuće prekršila vekovne adete da bi ublažila tuđi jecaj

Ono po čemu je danas prepoznaju na svim meridijanima rođeno je iz čiste, nepatvorene samilosti. Gledajući komšije kako grcaju u suzama i pucaju od muke, nije znala kako drugačije da im pomogne, jednostavno bi im prišla, privila ih na svoje grudi i zagrlila iz sve snage. U to vreme u Indiji, gde je javni dodir bio stroga tabu tema, a mešanje kasta neoprostiv greh, ovaj njen potez odjeknuo je kao grmljavina. Okolina je upirala prstom, rođena porodica je se stidela i branila joj, ali njeno srce nije umelo da ustukne pred tuđom suzom.

Ono što je počelo kao prost ljudski stisak ruke i uteha, vremenom je postalo njen daršan - sveti susret duše sa učiteljem. Dok mnogi drugi gurui drže dugačke besede i zahtevaju da im se slepo pokoravate, ova žena svoju mudrost deli zagrljajem bez ijedne reči. Procenjuje se da je do sada u svoj topli zagrljaj primila više od 40 miliona ljudi. Nije bilo retko da u jednom cugu, bez trunke sna, vode ili zalogaja hrane, grli nesrećnike i po 22 sata bez prestanka.

Danas, kada svi živite u telefonima i kumićete za mrvom iskrene pažnje, ona je pravila čuda grljenjem.

Iz seoske prašine izrasla zdanja koja vidaju rane i hrane gladne

Međutim, priča o njoj nije samo priča o nežnosti. Njena osnovna poruka jeste da meditacija i molitva nemaju nikakvu vrednost ako ne izrode konkretnu dobrotu prema drugima. Ako sedite pola sata u tišini, a potom izađete napolje i nastavite po starom, bez saosećanja, duhovnost je pala na ispitu. Kod nje se sve pretvara u takozvanu sevu - nesebično delovanje za dobrobit zajednice.

Od one skromne porodične kućice u indijskoj ribarskoj nedođiji nastao je Amritapuri, čitav jedan mali grad u kom danas pod istim krovom živi više od 3.500 ljudi sa svih strana planete. Tu zajedno spavaju, rade i mole se monasi, vrhunski lekari, studenti i obični namernici.

Priča se tu ne zaustavlja, jer oko nje se pletu konci globalne organizacije "Zagrlimo svet" (eng. Embrace the World), koja je stigla toliko daleko da danas ima i zvaničan glas u samim Ujedinjenim nacijama.

Dokazala je nešto što je mnogima delovalo nemoguće. a to je da se iz čistog saosećanja može sagraditi besprekorno podmazana mašina koja menja živote:

• Nakon razornog cunamija u Indijskom okeanu 2004. godine, njena fondacija je uložila oko 46 miliona dolara u obnovu, sagradila preko 6.200 kuća i poklonila stotine ribarskih čamaca i opreme meštanima.
• Pod njenim pokroviteljstvom radi vrhunska besplatna bolnica u Kočinu, kao i čuveni univerzitet.
• Izgrađeno je više od 47.000 domova za beskućnike i obezbeđene su stipendije za desetine hiljada siromašne dece.

Ne traži da menjate krst i krsnu slavu, već da ne ukaljate obraz

Za razliku od mnogih pravaca koji zahtevaju potpuno odricanje od dosadašnjeg načina života, ova indijska majka od vas ne traži da menjate veru, niti da joj slepo verujete.

Njena računica je sasvim prosta.

Nosiš li krst na grudima, budi pravi hrišćanin; moliš li se u džamiji ili hramu, drži se onog najlepšeg u svojoj veri; a ako ni u šta ne veruješ - čoveče, samo budi dobar čovek.

Ona spaja tradicionalnu indijsku filozofiju sa modernim tehnologijama, naukom i ekologijom. Upravo zato joj i hrle obrazovani ljudi iz urbanih sredina. Ne govori im da pobegnu u pećinu ili napuste poslove, već ih uči kako da u svakodnevnoj trci sa stresom sačuvaju mir,  sačuvaju prirodu i pomognu bližnjem svom.

Druga strana medalje

Kako to obično biva kada se oko jednog ljudskog bića izgradi čitava imperija, priča ne prolazi bez sumnji i kontroverzi. Najveću prašinu podigla je knjiga "Sveti pakao" (eng. Holy Hell), koju je 2013. godine objavila njena nekadašnja bliska pomoćnica Gejl Tredvel. Ona je u svojim memoarima iznela teške optužbe o finansijskim nepravilnostima i zlostavljanju unutar ašrama.

Organizacija je sve te navode oštro demantovala, ističući da su u pitanju izmišljotine. Iako su sporovi dospevali i do viših sudskih instanci u Indiji, ova priča opominje da iza svake velike duhovne priče stoje i ljudski izazovi. To ne ruši sliku o njoj, ali opominje koliko je to hod po tankoj žici kada se pod okriljem jednog ljudskog bića spoje duša, molitva i jedna prava mašinerija.

Na kraju, kada se sklone sve titule, organizacije i velike reči, ostaje slika žene koja je potekla iz vode i peska, sa rukama spremnim da prihvate svačiji bol. Zato, kada se sve sabere i oduzme, iz ove nesvakidašnje priče izviru reči koje bi svako od vas trebao da zapamti.

Najveća svetost ne stanuje u nedostižnim visinama i magičnim obredima, već u toplom ljudskom srcu. Stvar je u tome hoćete li sestri i bratu pružiti ruku i pokazati im da u svojim nedaćama nisu sami.

(Ona.rs)