Više od 3.500 tinejdžerki postale su majke za dve godine u Srbiji. Gde smo bili mi odrasli?

Trideset jedna devojčica u Srbiji porodila se pre 15. rođendana.

Vratila sam se nekoliko puta na tu rečenicu.

Preporučujemo

Ne na 3.508 porođaja devojaka od 15 do 19 godina za dve godine. Ne zato što je taj broj mali. Ogroman je. Ali 31 devojčica koja nije imala ni 15 godina za mene menja čitav razgovor.

Jer kada kažemo "tinejdžerska trudnoća", napravimo jednu zgodnu, široku kategoriju u koju može da stane i devojka od 19 godina i dete od 12.

A ne može.

Devojčica od 12 godina ne sme da bude statistička fusnota u tekstu o reproduktivnom zdravlju mladih.

Ona je dete.

I kada dete dođe kod ginekologa u toliko poodmakloj trudnoći da prekid više nije moguć, kao što sam pročitala jednu rečenicu prof. dr Ana Mitrović Jovanović koja je nedavno opisala jedan slučaj iz svoje ordinacije, prvo pitanje ne može da bude: "Kako ona nije znala?"

Moje pitanje je: Kako mi nismo znali?

Gde su bili roditelji? Gde je bila škola? Gde je bio zdravstveni sistem? Gde je bila neka odrasla osoba kojoj je mogla da kaže šta joj se događa?

I, pre svega, šta se tom detetu dogodilo?

Napravili smo generaciju koja zna sve o seksu, osim onoga što joj je zaista potrebno

Nikada deca nisu bila izložena većoj količini seksualnog sadržaja.

Telefon koji im kupimo da bismo mogli da ih pozovemo kada krenu iz škole istovremeno je uređaj preko kojeg mogu da vide stvari koje generacije njihovih roditelja nisu mogle ni da zamisle.

Mogu da ukucaju gotovo bilo šta.

Mogu da vide seks.

Mogu da čuju tuđa iskustva.

Mogu da gledaju influensere koji pričaju o vezama.

Mogu da gledaju pornografiju.

Mogu da prate devojke svojih godina koje trudnoću, vezu, raskid, porođaj i bebu pretvaraju u sadržaj.

Ali pristup informacijama nije isto što i znanje. A znanje nije isto što i zrelost.

Dete može savršeno dobro da zna kako se stavlja kondom, a da ne ume da kaže "ne".

Može da zna kako nastaje trudnoća, a da veruje dečku kada joj kaže da "ne može da se desi prvi put".

Može da zna šta je kontracepcija, ali da ne zna gde može da je dobije, kako da pita za nju ili šta da radi ako partner odbija da je koristi.

Može da bude seksualno aktivno i da se istovremeno užasava mogućnosti da majka sazna da je poljubilo dečaka.

Tu počinje naš problem.

"Teen Mom" nije napravio naše trudne tinejdžerke

Lako bi bilo pronaći krivca u pop kulturi.

MTV je od 2009. godine emitovao "16 and Pregnant", a zatim je došao "Teen Mom". Mlade majke postale su televizijska lica, njihovi partneri likovi iz rijalitija, bebe deo zapleta, a trudnoća nešto što se pratilo iz epizode u epizodu.

I da, meni i dalje nešto duboko smeta u tome da trudnoća šesnaestogodišnjakinje postane televizijska franšiza.

Ali bilo bi nepošteno reći da su takve emisije napravile problem.

Čak su neka istraživanja u Americi pokazivala suprotno - da su mladi, gledajući koliko je teško odgajati dete sa 16 godina, više razmišljali o kontracepciji.

Dakle, nije problem samo ono što deca gledaju.

Problem je ko razgovara sa njima posle toga.

Ako je odgovor "niko", onda smo im prepustili da seksualnost nauče od TikToka, pornografije, rijalitija, starijeg dečka, drugarice koja takođe ništa ne zna i Google pretrage ukucane u dva ujutru.

A onda se čudimo rezultatima.

Neće seksualno vaspitanje "naučiti decu seksu"

Ovo je verovatno jedna od najtvrdokornijih zabluda odraslih.

Ako im pričamo o seksu, počeće ranije.

Ako im objasnimo kontracepciju, dajemo im dozvolu.

Ako trinaestogodišnjakinji kažemo kako nastaje trudnoća i kako da se zaštiti, praktično je guramo u seksualni odnos.

Samo što dokazi govore drugačije.

Ozbiljna, uzrastu prilagođena seksualna edukacija ne podstiče decu da ranije stupe u seksualne odnose. Naprotiv, kvalitetni programi povezani su sa odlaganjem prvih odnosa, manjim rizičnim ponašanjem i većom upotrebom kontracepcije.

Možda je, dakle, vreme da prestanemo da se plašimo onoga što će deca saznati i počnemo da se plašimo onoga što neće saznati na vreme.

Jer seksualno obrazovanje nije čas na kojem učiteljica desetogodišnjacima objašnjava seksualne tehnike, kako se to povremeno karikira.

Za malo dete ono počinje mnogo jednostavnije.

Ovo je tvoje telo.

Niko nema pravo da ga dodiruje ako ti to ne želiš.

Ako ti odrasla osoba kaže da nešto morate da krijete od mame i tate, reci nekome.

Ako ti je neprijatno, smeš da odeš.

Kasnije dolaze pubertet, menstruacija, veze, pristanak, trudnoća, polno prenosive infekcije, kontracepcija.

Korak po korak.

Onako kako deca rastu.

A gde su u ovoj priči dečaci?

Čak i kada pričamo o tinejdžerskoj trudnoći, gotovo automatski pričamo o devojčicama.

Ona je zatrudnela.

Ona nije pazila.

Ona nije koristila zaštitu.

Ona je rodila.

Ona je prekinula školovanje.

Izvinite, ali nijedna od tih 3.500 trudnoća nije nastala sama od sebe.

Gde su dečaci?

Ko njih uči odgovornosti? Ko njima govori o kontracepciji? Ko im objašnjava šta znači pristanak? Ko im kaže da "nagovorila sam je" nije muški uspeh? Ko im objasni da kondom nije nešto o čemu odlučuje samo on zato što mu je "lepše bez njega"?

Ako reproduktivno zdravlje ostavimo kao "žensku temu", unapred smo izgubili pola bitke.

Najviše me plaši rečenica: "Moje dete to ne radi"

Verovatno je izgovaraju najbolji roditelji.

Oni koji poznaju društvo svog deteta. Znaju gde izlazi. Dete je odličan đak. Trenira. Pristojno je. Ima sve kod kuće.

I zato su sigurni.

"Moja ćerka još nije u tome."

"Moj sin je još dete."

Možda jeste.

A možda nije.

Problem je što razgovor ne treba da počne onda kada roditelj utvrdi da je dete seksualno aktivno.

Tada je možda već zakasnio.

Razgovor počinje mnogo ranije, i nema veze samo sa seksom.

Počinje kada dete sa sedam godina nešto slomi i zna da sme da vam kaže.

Kada sa deset prizna da je uradilo nešto glupo.

Kada sa dvanaest dođe kući uplakano i ne dobije odmah ispitivanje i presudu.

Godinama mu pokazujete jednu stvar:

Možeš da mi kažeš nešto što ne želim da čujem i ja ću i dalje biti na tvojoj strani.

To je možda najvažnija kontracepcija koju roditelj može da pruži pre nego što ikada kupi prvi kondom.

Jer dete koje se boji roditelja neće prestati da pravi greške.

Samo će naučiti da ih krije.

Trudna devojčica od 12 godina nije "problematično dete"

Ovo mi je možda najvažnije.

Nemojmo ove brojke pretvoriti u još jedan razlog da sudimo devojčicama.

Ne znamo njihove priče.

Ne znamo koliko je trudnoća nastalo u prvoj ljubavi i nepromišljenosti, koliko zbog neznanja, koliko zbog pritiska partnera, koliko u odnosima sa mnogo starijim osobama, koliko tamo gde pristanak nije postojao.

Kod veoma mladih devojčica svaka trudnoća mora da upali još jedan alarm - pitanje zlostavljanja, prinude i bezbednosti deteta.

Zato mi je nepodnošljiva pomisao da na podatak o trudnoj dvanaestogodišnjakinji neko odmahne rukom i kaže: "Današnja deca."

Ne.

Današnji odrasli.

Jer dvanaestogodišnjakinja je i dalje dete odraslih.

Naše dete.

3.500 porođaja nije 3.500 istih priča

Među tim mladim ženama sigurno postoje i one od 18 ili 19 godina koje su želele trudnoću, imaju partnera, podršku porodice i žele da budu majke.

Njih ne treba infantilizovati niti im oduzimati pravo da odlučuju o svom životu.

Ali zbirna statistika ne sme da sakrije one druge.

One koje nisu želele.

One koje nisu znale.

One koje nisu smele nikome da kažu.

One koje su prekasno shvatile da su trudne.

One koje su napustile školu.

One koje će dete podizati bez partnera.

I naročito onih 31 koje nisu imale ni 15 godina.

Zbog njih nije dovoljno da jednom godišnje napravimo vest sa Batutovim podacima, zgrozimo se nad brojevima i nastavimo dalje.

Potrebno je da neko konačno preuzme odgovornost za prostor između biologije iz udžbenika i stvarnog života tinejdžera.

Roditelji.

Škola.

Lekari.

Država.

Svi.

Jer internet će deci objasniti seks.

To uopšte nije sporno.

Pitanje je ko će im objasniti odgovornost, granice, pristanak, zaštitu, posledice i pravo da zatraže pomoć.

A ako je odgovor i dalje "neko drugi", onda ćemo za dve godine ponovo otvoriti novu tabelu.

Ponovo ćemo sabrati porođaje.

Ponovo ćemo izbrojati prekide trudnoće.

I ponovo ćemo se pitati kako se to dogodilo.

Samo što tada više nećemo moći pošteno da kažemo da nismo znali.

(Ona.rs)