U istoj godini se udala, čekala bebu i dobila dijagnozu smrti: Danas Olivera iz Loznice vodi uspešan biznis

Godina 2000. za Oliveru Tešić iz Loznice je trebalo da bude najlepša, ali se pretvorila u borbu za goli život. Dok je čekala bebu, stigla je dijagnoza koja ledi krv u žilama - osteosarkom. Danas, 25 godina kasnije, ova hrabra Lozničanka otkriva kako je pobedila bolest, preživela amputaciju i od vaspitačice kojoj su rekli "ne možeš da radiš sa decom" postala uspešna preduzetnica.

Njena priča je lekcija koju svi moramo da pročitamo.

Nažalost, život Oliveru nije mazio. U najlepšem trenutku u životu, vi dobila je neke od najtežih vesti koje čovek može da primi.

- Inače je 2000. moja prekretnica u životu. Tada sam se udala, ostala u drugom stanju, saznala da bolujem od karcinoma, imala sam osteosarkom, i te godine sam i dete dobila. Nije sve išlo kako treba, ali se na kraju moja borba isplatila - rekla je Olivera Tešić, po mnogima žena hrabrost.

Kako bi približila o čemu se konkretno radi, ona nam je objasnila detaljnije.

- Imala sam osteosarkom, to je tumor koji napada mišiće i kosti. Meni se to odrazilo na butnu kost i čašicu, tako da mi je to zamenjeno, ubačena mi je Kocova proteza umesto butne kosti. Amputirana je i ubačena proteza. Primala sam hemoterapiju pre operacije i posle operacije. Od tada je prošlo 25 godina, ja sam izlečena. U trudnoći mi je otkriveno, čekali smo najpogodniji period kad ću se poroditi. U osmom mesecu sam se porodila, beba je rođena, sve normalno, dečak, i posle toga je krenulo moje lečenje - rekla je emotivno naša sagovornica.

Jako teški trenuci za Oliveru nisu je demotivisali da nastavi da se bori, za sina, za porodicu. Međutim, ona je pronašla svoju motivaciju.

- Ja sam po prirodi hedonista. Volim život, želela sam da živim, ali imala sam i veliku podršku svog supruga koji me doživljava kao kraljicu, tako se i ophodi prema meni. Ja smatram da se sve u životu dešava s nekim razlogom. Možda je razlog bio da ja napravim neke promene na sebi jer sam nekako brzo živela. Usporilo me je, ali sve je to s razlogom. I Bog vam da uvek ono što možete da izdržite. Ja smatram sebe jakom ženom - odlučno nam je rekla ona.

Iako je možda u trenutku pomislila da su joj sve lađe potonule, kako nam je i rekla, jedna vrata se zatvore, druga se otvore. Olivera je živ primer za to.

- Ja sam završavala za vaspitača. Došla sam do diplomskog i kad sam potražila posao, rekli su mi da ne može osoba sa invaliditetom da radi u vrtiću sa malom decom. U tom trenutku je meni to bilo mnogo teško, čak sam razmišljala da je to i velika nepravda, ali posle nekog vremena kad sam razmislila, pa ni ja moje dete ne bih dala da ga pazi neko ko ne može da potrči, ne može da čučne... I iz Nacionalne službe sam dobila poziv da pet osoba sa invaliditetom mogu da završe obuku za pedikir i manikir - rekla nam je ona.Interesantno, ali ona nikad nije pomislila da će se baviti ovim poslom.

- Ja do tada nikad nisam uradila sebi nokte, nigde nisam ni išla, nisam posećivala salone, i hajde rekoh da probam. Možda je to ono kao "jedna vrata se zatvore, otvaraju se neka druga". Završila sam tu obuku, bilo mi je interesantno, svidelo mi se to i odlučila sam da otvorim salon, takođe uz pomoć Nacionalne službe. I evo me, i dan-danas sam tu - predočava nam svoju priču ova hrabra žena.

Imajući u vidu da se vodi kao invalidno lice, i pritom žena preduzetnik, odmah se postavlja pitanje koliko je to teško u današnje vreme.

- Smatram da je uvek teško biti žena preduzetnica jer negde mora da se omane - ili u kući ili na poslu. E sad, ako nemate podršku porodice, omanućete i na jednom i na drugom. Ovako bar možete da uspete u poslu, a podrška porodice je to da su oni svi uključeni i u raspremanje i u kuvanje, tako da mnogo znači ta podrška. Teško je biti žena preduzetnica, 12 godina sam u ovom poslu. Za ovaj posao nije bitno samo da dobro radite nokte, bitno je da i poznajete žene, da im budete kao psiholog, da ih slušate, da ih razumete, a i da vas one vole. Mislim da je to najbitnije - iskrena je Olivera.

Kako nam kaže, posao joj je zanimljiv.

- Posao kao posao mi je zanimljiv, stalno nešto novo se i radi, a ja volim te novitete. Nikad nisam pomislila da ću ikad biti u ovome, ali ja ne znam sad šta bih drugo i radila kad ne mogu da se krećem. Mislim mogu, ali ne toliko, tako da mi ovaj posao i prija - kaže nam ona.

Šta joj je najteže od kad je postala invalid?

- Najteže mi je kretanje. Sad su ljudi počeli da obraćaju pažnju na nas, to je donekle plus, ali ima mnogo osoba sa invaliditetom koje su i dalje u mraku, koje nisu ni socijalizovane, nemaju razumevanje okoline. Ja sam se nekako izborila sama. Izborila sam se da me ljudi gledaju u lice, da me slušaju šta pričam, tako da bih volela i ovi drugi da to postignu - iskreno kaže naša sagovornica.

Olivera gaji ljubav i prema cveću

- Ja sam prvo počela sa cvećem pre kozmetičkog salona, ali kako smo se mnogo zadužili tokom mog lečenja, morali smo još nešto da radimo. Moj suprug ima posao, ja sam krenula u kozmetički salon, a pre toga nam je bila ljubav prema cveću. Ja sam nekako posmatrač i videla sam da mnogo ljudi voli to cveće. Ja ga nešto nisam ni volela na početku, ali volim novac, tako da sam ja tu videla svoju zaradu i vremenom sam ga i zavolela. Gajili smo cveće, međutim zbog svih ovih obaveza smo morali da prestanemo, krenuli smo ka povrću. A cveće sad prodajem za neke druge ljude i to mi je tri meseca posla sad na proleće - kaže nam sagovornica.

Znajući sad celu Oliverinu priču, nismo mogli a da je ne pitamo da li možemo od nje očekivati nešto novo u budućnosti. S obzirom da se bori, da je hedonista kako nam je rekla, da li planira da nauči nešto novo.

- Volela bih da radim suvenire, da pravim magnete i da ih prodajem. Volim nekako to da iscrtavam, to mi je želja neka u budućnosti - kratko nam je rekla sagovornica.

Za kraj, zamolili smo je da, iz svog primera, pošalje podršku i savete za sve koji se bore sa nedaćama u životu, da ih ohrabri i kaže da je nebo granica.

- Pa moj razlog inače za ovaj intervju jeste da osnažim te žene koje su osobe sa invaliditetom, da im kažem da mi sve možemo isto kao i zdrava osoba. Možda malo sporije, ali na kraju ćemo postići cilj. Meni je želja u budućnosti i da skrenem nekako pažnju da invalidi imaju normalan život. Da ljudi koji su u kolicima mogu normalno da se kreću, da uđu u autobus, da se nekako sve napravi da oni mogu normalno da žive - kaže Olivera Tešić koja je inače i član Udruženja osoba sa invaliditetom.

Sve vesti iz serijala "Ona otkriva Srbiju" možete pročitati OVDE.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.