Ljudi koji ne upadaju u reč ni kad se ne slažu - imaju 6 osobina koje otkrivaju istinsku zrelost

Sećate se onih sastanaka na kojima svi pričaju uglas, upadaju jedni drugima u reč, nadmeću se argumentima, a na kraju se ništa konkretno ne dogodi? Sat vremena buke, deset pametnih ljudi u prostoriji i nula rezultata. Svako čeka svoj red da "pobedi", a niko zapravo ne sluša. Upravo u takvim situacijama najlakše se vidi ko je stvarno zreo, a ko samo glasan.

Jer sposobnost da nekoga pustite da završi rečenicu, čak i kada se duboko ne slažete sa njim, nema veze sa lepim manirima. To je mnogo dublja, ređa veština. To je znak emocionalne stabilnosti koju većina ljudi nikada ne razvije, jer su previše zauzeti dokazivanjem da su u pravu.

Preporučujemo

Ljudi koji umeju da ćute, saslušaju i tek onda odgovore gotovo uvek dele nekoliko istih osobina.

Važnije im je da budu saslušani nego da pobede raspravu

Mnogi su bar jednom u životu doživeli apsurdnu situaciju: "dobio sam raspravu, ali sam izgubio čoveka". Ubeđivali su, dokazivali, secirali svaku reč i na kraju ostali sami sa svojim "jesam li ti rekao".

Zreliji ljudi razumeju nešto vrlo jednostavno. Ljudi ne ulaze u razgovor da bi bili poraženi, već da bi bili shvaćeni. Onog trenutka kada nekoga prekinete, šaljete poruku da je vaša misao važnija od njegove.

Kada, međutim, pustite sagovornika da do kraja izgovori ono što ima, pokazujete poštovanje. Ne morate da se slažete. Dovoljno je da priznate da druga strana ima pravo na svoj glas. Tek tada nastaje prostor da i vi budete saslušani, jer se dijalog ne gradi na nadvikivanju, već na uzajamnom uvažavanju.

Ne moraju stalno da hrane svoj ego

Potreba da se upadne u reč najčešće nema veze sa istinom, već sa egom. To je onaj unutrašnji impuls koji govori: "čekaj, ja znam bolje, moram odmah da reagujem".

Ljudi koji su sigurni u sebe nemaju tu vrstu panike. Njihovo samopouzdanje ne zavisi od toga da li su poslednji progovorili ili da li su nekoga "poklopili" argumentom. Ne doživljavaju razgovor kao takmičenje u kome mora da postoji pobednik.

Zato mogu mirno da sede i slušaju. Ne zato što nemaju stav, već zato što nemaju potrebu da ga nameću po svaku cenu.

Radoznali su, umesto da budu u borbenom modu

Većina ljudi u neslaganje ulazi kao u duel. Spremni su na odbranu i napad, fokusirani isključivo na to kako da obore tuđi argument. U takvom okviru nema mesta za razumevanje.

Zreli sagovornici, s druge strane, pristupaju razgovoru sa radoznalošću. Zanimaju ih razlozi koji stoje iza tuđeg mišljenja. Pitaju se kakva iskustva ili okolnosti su nekoga dovele do tog stava.

Često se ispostavi da iza "pogrešnog" mišljenja stoji vrlo lična priča. A priču ne možete pobediti rečenicom. Možete je samo saslušati.

Ljudi koji strpljenje koriste kao dugoročnu strategiju

Istina je jednostavna: niko nikada nije promenio mišljenje zato što ga je neko prekinuo usred rečenice i rekao mu da greši. Takav pristup samo diže zidove.

Strpljenje, međutim, te zidove polako ruši.

Kada dve osobe razgovaraju bez prekidanja i bez nadvikivanja, stvara se osećaj sigurnosti. Sagovornik zna da neće biti napadnut usred rečenice i zato je otvoreniji da čuje i drugu stranu. Takvi razgovori možda deluju sporije i manje dramatično, ali upravo u toj sporosti leži njihova snaga.

Vremenom se gradi poverenje, a tek na poverenju nastaje pravi uticaj. Ne kroz jednu "dobijenu" raspravu, već kroz godine razmene mišljenja.

Znaju da upravljaju emocijama

Neslaganje pokreće i fiziološku reakciju. Telo se zateže, puls raste, mozak prelazi u režim odbrane. Instinkt je da se reaguje odmah.

Većina ljudi upravo to i radi. Reči izlete pre nego što su misli formirane, a razgovor se za nekoliko sekundi pretvori u svađu.

Emocionalno zreliji ljudi prepoznaju taj impuls, ali mu ne dozvoljavaju da ih vodi. Naprave kratku pauzu, udahnu i puste sagovornika da završi. Ta mala distanca između osećaja i reakcije pravi ogromnu razliku.

To nije potiskivanje, već kontrola.

Biraju odnos, a ne poslednju reč

Na kraju, svaka veza, bilo partnerska, porodična ili profesionalna, sastoji se od stotina malih razgovora. Ako u svakom morate da budete u pravu, odnos se polako troši.

Ljudi koji umeju da slušaju razumeju da je važnije sačuvati poverenje nego dobiti jednu diskusiju. Svaki put kada nekome dozvolite da govori bez prekidanja, poručujete mu: "važniji si mi ti nego ova rasprava".

U vremenu u kom svi čekaju da dođe red na njih da pričaju, sposobnost da zaista slušate postaje retka. A retke stvari, po pravilu, imaju najveću vrednost.

(Ona.rs / GEEditing)