Brazilac zbog ljubavi iz Rija došao u Srbiju, a danas sa porodicom živi usred šume: "Ćerku odgajamo u prirodi"

Kada je sa 18 godina zaradio prvi novac kao profesor engleskog jezika, Tijago Fereira kupio je avionsku kartu za Srbiju. Tada nije mogao ni da pretpostavi da će ga upravo ta odluka odvesti hiljadama kilometara daleko od Brazila i rodnog Rio de Žaneira i da će, više od deceniju kasnije, njegov dom biti usred šume nedaleko od Bele Crkve.

Danas je za njega, suprugu Dunju i ćerku Vivijanu šuma dom. Žive okruženi prirodom, daleko od gradske vreve. Iako je odrastao u jednom od najvećih gradova Brazila, kaže da je upravo u Srbiji pronašao ono što nije očekivao - osećaj pripadnosti, iskrene ljude i mir koji je dugo tražio.

Preporučujemo

Od ljubavne priče do zemlje koju više nije mogao da napusti

U Srbiju je prvi put došao 2010. godine zbog tadašnje devojke. Plan je bio da ostane kratko, upozna zemlju i vrati se kući . Međutim, već posle prvog dolaska bilo mu je jasno da se nešto promenilo.

- To je bila jedna lepa ljubavna priča dok je trajala, ali ono što je ostalo zauvek jeste moja ljubav prema Srbiji. Nikada nisam planirao da se preselim ovde, niti sam pre toga razmišljao o Srbiji. Posle prvog putovanja postalo mi je jasno da se neću tako lako odvojiti od ove zemlje. Osetio sam da moram da ostanem - priča Tiago.

Kada je prvi put spakovao kofere, imao je samo 18 godina. Sve što je zaradio radeći u školi stranih jezika potrošio je na kartu za Srbiju.

- Ljudi me često pitaju da li sam pre toga obišao Argentinu, Čile ili Peru. Nisam. Prve pare koje sam zaradio u životu dao sam za kartu za Srbiju. To dovoljno govori koliko je taj dolazak bio važan za mene, iako tada nisam ni slutio koliko će mi promeniti život.

Po dolasku nije znao nijednu reč srpskog jezika. Danas piše ćirilicom, govori gotovo bez akcenta i priznaje da i dalje svakodnevno uči nešto novo.

- Trebale su mi otprilike dve godine da mogu potpuno normalno da razgovaram na srpskom. Jezik se uči dok ste živi. I danas otkrivam nove izraze i trudim se da govorim što bolje.

"Ljudi su razlog zbog kog sam ostao"

Na pitanje šta ga je toliko privuklo Srbiji, ne razmišlja dugo.

- Ljudi. Pre svega ljudi. Njihova iskrenost i gostoprimstvo. Ne kažem da toga nema u Brazilu, ali ovde sam to doživeo na poseban način. Došao sam potpuno sam, nisam poznavao gotovo nikoga i morao sam da budem otvoren prema novim ljudima. Upravo zato sam stekao prijateljstva koja traju godinama.

Kaže da ga je iznova iznenađivalo koliko su ljudi spremni da pomognu nekome koga prvi put vide.

- Uvek sam se pitao kako neko ko me nikada nije upoznao može da otvori vrata svog doma, ponudi ručak ili prenoćište i da se ponaša kao da se znamo godinama. To je nešto što me osvojilo. Mislim da su Srbi zaista među najboljim domaćinima na svetu.

Tokom godina kroz Srbiju je proveo veliki broj turista iz Brazila i drugih zemalja. Gotovo svima daje isti savet - da ostave jedan ili dva dana bez ikakvog plana.

- Kažem im da samo krenu kroz neko selo, da zastanu, jave se ljudima i vide šta će se dogoditi. I gotovo uvek bude isto. Neko ih pozove na kafu, neko na ručak, neko ih uvede u svoje dvorište da im pokaže kako živi. Gosti posle toga ostanu potpuno zatečeni. Kažu mi: "Bio si u pravu." Upravo tako najbolje upoznaju Srbiju.

"Srbin kad vas zagrli, stvarno vas zagrli"

Poseban utisak Srbija nije ostavila samo na njega, već i na njegovu porodicu.

Kada su prvi put došli u posetu, vrlo brzo su shvatili zbog čega je odlučio da ostane.

- Posle putovanja majka mi je rekla: "Sada mi je jasno zašto voliš Srbiju." Ona ima jednu rečenicu koju često ponavlja. Kaže da, kada vas Srbin zagrli, on vas stvarno zagrli. Oseti se toplina tog zagrljaja. Nije to zagrljaj reda radi. To joj je ostalo kao najjači utisak i danas svaki put kada upozna nekoga iz Srbije kaže isto.

Tijago smatra da upravo zbog toga mnogi stranci odlaze iz Srbije sa potpuno drugačijom slikom od one koju su imali pre dolaska.

- U svetu se o Srbiji često pričalo kroz ratove i loše stvari. Onda dođe neko ko ovde doživi nešto sasvim drugačije i poželi da to ispriča drugima. Mislim da su upravo ovakve priče najbolja promocija zemlje.

Od Rio de Žaneira do života u šumi

Iako je odrastao u gradu od skoro deset miliona stanovnika, život u prirodi mu nije bio potpuno stran. Njegova majka potiče iz manjeg mesta u Brazilu, pa je detinjstvo provodio između velikog grada i mirnije sredine.

Tokom godina živeo je u Beogradu, Prijepolju i Novom Sadu, a danas kaže da nijedan grad ne bi menjao za život u šumi.

- Što su mesta manja, ljudi su nekako otvoreniji. U velikim gradovima svi negde žure i retko imaju vremena jedni za druge. Ovde se iskreno obradujete svakom gostu. Kada živite okruženi prirodom, druženje dobija potpuno drugačiju vrednost.

Ipak, odluka da se presele u šumu nije bila planirana. On i supruga Dunja razmišljali su o kući na Fruškoj gori, ali su ih visoke cene odvele na drugu stranu. Kada su videli kuću kod Bele Crkve, sve se dogodilo mnogo brže nego što su očekivali.

- Ušli smo u kuću i odmah osetili da je to to. Nismo planirali da tog trenutka kupimo nekretninu, ali jednostavno smo znali da je to naše mesto. Nekada se stvari same slože.

Navikli na stan, centralno grejanje i prodavnicu iza ugla, odjednom su morali da nauče kako se loži peć, seku drva, održava veliko imanje i rešavaju sitni kvarovi bez majstora koji može da stigne za deset minuta.

- Shvatili smo koliko malo veština imamo za život u prirodi. To su stvari koje vas u gradu niko ne nauči. Morao sam da naučim da sečem drva, da ložim vatru, da koristim alat. Ako se nešto pokvari, ne možete odmah da pozovete majstora. Morate prvo sami da pokušate. Sve to traži mnogo više strpljenja, ali vas i nauči da usporite - kaže Tijago.

Prvih dana nije bilo lako. Kuća je bila puna stvari prethodnih vlasnika, napolju je danima padala kiša, a njih dvoje pokušavali su da raspakuju stvari, urede dom i istovremeno rade svoj posao.

Upravo tada dogodio se trenutak koji će, kažu, zauvek pamtiti.

Komšija je pokucao na vrata sa vrućim burekom

Jedne večeri, oko pola deset, neko je pokucao na vrata.

- Otvorio sam i video komšiju sa čeonom lampom. U rukama je držao burek i rekao: "Izvolite, komšija. Moja žena je ispekla vruć burek za vas." U tom trenutku sam pomislio: "Pa da li je moguće?" Nismo očekivali tako nešto, pogotovo usred šume. Tada smo shvatili da smo došli na pravo mesto.

Dunja kaže da joj je upravo taj gest promenio pogled na sve što ih čeka.

- Kao da nam se tada otvorio neki novi svet. Sutradan je granulo sunce, nastavili smo da sređujemo kuću i više nijednog trenutka nismo posumnjali da smo doneli pravu odluku. Nekada je dovoljno da vam neko pokaže pažnju da biste znali da ste stigli tamo gde treba.

Danas na svom imanju uzgajaju povrće, uređuju baštu i iz godine u godinu uče nešto novo.

- Ne žurimo nigde. Ove godine smo prvi put ozbiljnije zasadili paradajz, papriku i tikvice. Sledeće ćemo možda još nešto. Nama nije cilj da napravimo veliko gazdinstvo. Najlepši deo placa je upravo šuma koju nismo dirali i želimo da takva ostane.

Posao vodi iz šume, a turiste dovodi u Srbiju

Iako živi daleko od grada, Tijago nije promenio profesiju. Osnivač je turističke agencije koja strancima organizuje putovanja po Srbiji, dok Srbima pokazuje lepote Brazila.

Kaže da njegovim klijentima nije važno da li sedi u kancelariji u Beogradu ili na terasi kuće usred šume.

- Potreban mi je samo dobar internet. Ljudi koji dolaze u Srbiju očekuju da ih dočekamo, pokažemo im zemlju i omogućimo da je dožive na pravi način. A kada vodim grupe u Brazil, tada sam ja njihov domaćin. Na neki način pokušavam da uzvratim ono gostoprimstvo koje sam ovde doživeo.

Upravo zbog toga godinama promoviše Srbiju u svetu i smatra da je najbolji ambasador zemlje običan čovek.

- Najlepše priče nastaju kada ljudi upoznaju druge ljude. To nijedna reklama ne može da zameni.

Život se promenio kada je postao otac

Rođenjem ćerke Vivijane promenili su se i njihovi prioriteti.

Devojčica odrasta okružena prirodom, govori i srpski i portugalski, a roditelji od prvog dana vode računa da podjednako upozna obe kulture.

Dok Tijago sa njom razgovara isključivo na portugalskom, Dunja koristi srpski, pa devojčica bez poteškoća prelazi sa jednog jezika na drugi.

- Važno nam je da poznaje oba jezika i da se oseća kao kod kuće i u Srbiji i u Brazilu. Kada ode kod moje porodice, normalno razgovara sa bakom i dekom. To nam mnogo znači.

"Danas mi više nisu važni veliki planovi"

Na kraju razgovora priznaje da se njegova životna filozofija potpuno promenila od dana kada je kao dvadesetogodišnjak stigao u Srbiju.

Nekada je, kaže, razmišljao o karijeri, poslu i velikim ciljevima. Danas su mu prioriteti potpuno drugačiji.

- Sada imam 34 godine i posle svega što smo prošli, od pandemije do svih dešavanja u svetu, shvatio sam da mi je najvažnije da sačuvam sebe i svoju porodicu. Ne razmišljam više toliko o tome koliko ću postići ili zaraditi. Želim da što više vremena provodim sa ljudima koje volim, da uživamo u prirodi, da se manje nerviramo i da živimo mirnije. Ako uspem da radim manje, a da živim lepše, smatraću da sam ostvario cilj - rekao je na kraju razgovora.

(Ona.rs)