Beograd je odradio posao najboljeg provodadžije: Bora je zbog jedne slike sa Terazija izgubio glavu

Jedna fotografija u izlogu, devojka u mornarskom odelu i susret s njom u prestonici Kraljevine Srbije promenili su život jednog od najvećih srpskih pisaca. U starom Beogradu, među ulicama kojima su prolazili trgovci, činovnici, boemi i umetnici, Bora Stanković pronašao je ljubav za koju je verovao da mu je unapred određena. Zbunila ga je spočetka do te mere da mu je došlo da se okrene i ode bez reči.

Preporučujemo

Zamislite samo taj prizor gde on šeta gradom, zastane pred izlogom i među desetinama fotografija primetite jedno lice. Ne zna ko je ta osoba, nikada je nije sreli, a ine izlazi mu iz glave. Potom ga prijatelji, gotovo na silu, odvedu na zabavu, a tamo ga dočeka ona koju je satima zamišljao.

Takva je bila priča našeg Bore Stankovića i njegove celeživotne ljubavi, Angeline Milutinović. Beograd je bio mesto njihovog sudbonosnog susreta, ali i grad u kojem je pisac gradio književnu karijeru, tražio svoje mesto pod suncem i stvarao dela koja će nadživeti njegovo vreme.

Sve je počelo u Ulici Kralja Milana

Bora nije bio čovek koji je slučajnosti posmatrao kao obične, prolazne stvari, nego je verovao u sudbinu, u neki nevidljivi tok koji čoveka vodi tamo gde mu je, kako je mislio, već određeno da stigne.

Zato ga je susret sa jednom nepoznatom devojkom toliko i potresao.

Kada je šetao Ulicom kralja Milana u Beogradu, zastao je ispred fotografske radnje. U izlogu su se nalazile fotografije Beograđana i Beograđanki koji su se pripremali za maskenbal. Među njima je bila i fotografija devojke odevene u mornarsko odelo.

Nije znao ništa o devojci sa slike, ali nije mogao da se otrgne utisku koji je ostavila na njega. Viša sila ga je naterala da zastane, pogleda još jednom i dobro zapamti to lice.

Prema pričama koje se pričaju o njihovom susretu, Bora je tokom dana još nekoliko puta prošao pored iste radnje, ne bi li ponovo pogledao istu fotografiju. Nešto ga je vuklo nazad do izloga, kao da ni posle nekoliko pogleda nije uspeo da se nagleda njenog lica.

Nije mu ni na kraj pameti bilo da će istu tu devojku nekoliko sati kasnije sresti licem u lice.

Samo da virnemo, pa idemo u Skadarliju...

Bora tih dana nije bio naročito raspoložen za društvo i zabavu, iako je njegova književna karijera već bila u usponu. Više mu je odgovaralo da se povuče od sveta, nego da provodi veče u buci i gužvi.

Prijatelji su, međutim, imali drugačije planove.

Pozvali su ga na maskenbal koji se održavao u Beogradu. Bora se opirao, premišljao i na kraju pristao, ali pod jednim uslovom - da se ne zadržavaju dugo.

Hteo je samo da zavire na zabavu, a potom da produže u Skadarliju, na vino.

Da je znao koga će tamo sresti, možda bi se drugačije pripremao za to veče. Mada, poznajući njegovu narav i sujeverje, pitanje je da li bi to išta pomoglo.

Na ulazu je stajala jedna devojka.

Ne bilo koja.

Pogađajte...

Zbunio se toliko da je hteo da pobegne

Možete li da zamislite šta mu je prošlo kroz glavu?

Bora je bio sujeveran i verovao je da se neke stvari ne događaju bez razloga. Kada je ugledao devojku sa fotografije, susret sa njom mu nije izgledao kao puka slučajnost. Naprotiv, u tome je on prepoznao nešto sudbinsko.

Umesto da mu to donese radost i uzbuđenje, njega je obuzela zbunjenost tolika da je, prema sačuvanim pričama o ovome, poželeo da se okrene i pobegne.

Prijatelji su ga ohrabrili da ne beži od onoga što mu se događa. Devojka mu se, prema jednom opisu tog susreta, blago osmehnula i ponudila da ga odvede do garderobe. Mali gest, srećom, pomogao mu je da se pribere.

Prišao joj je, predstavio se i ispričao kako je već video njenu fotografiju, kako je tokom čitavog dana mislio na nju i kako veruje da njihov ovo nije slučajno.

Devojka se zvala Angelina Milutinović, a Bora će je kasnije od milja zvati Gina.

Njegova iskrenost očigledno joj je prijala. Umesto da se povuče pred neobičnim priznanjem nepoznatog mladića, Angelina mu je pružila priliku da je bolje upozna.

Te večeri plesali su i razgovarali, a Bora se gotovo nije odvajao od nje.

Ono što je počelo pogledom kroz staklo fotografske radnje pretvorilo se u ljubavnu priču koja će trajati decenijama.

Do braka posle par nedelja poznanstva

Neke ljubavi razvijaju se ne žureći, kroz godine poznanstva i zajedničkih iskustava. Kod Bore i Angeline sve je, prema predanjima o njihovom upoznavanju, išlo mnogo brže.

Bora je već te prve večeri govorio da bi voleo da se njome oženi, a nije mnogo vremena ni prošlo do trenutka kada je svoju želju pretvorio u stvarnost.

Bora Stanković i Angelina Milutinović venčali su se 9. juna 1902. godine. Upoznali su se na maskenbalu, a od tog susreta do braka prošlo je svega nekoliko nedelja, prema pričama koje su sačuvane o njihovoj ljubavi.

Bora je tada imao 26 godina prema najčešće navođenom datumu rođenja, 31. martu 1876, iako se u pojedinim pričama o njihovom upoznavanju navodi da je imao 28 godina.

Njihov brak nije ostao samo lepa anegdota o ljubavi na prvi pogled. Dobili su tri ćerke - Desanku, rođenu 1903, Stanku, rođenu 1904, i Ružicu, rođenu 1913. godine.

Angelina je postala Borin životni saputnik, osoba kojoj se obraćao i kada je trebalo da se procenjuje ono što je pisao. Njihov odnos nije se završavao na romantičnim gestovima i sećanju na prve dane. Bio je to zajednički život u kojem je ona imala važnu ulogu i u njegovom književnom radu.

Beograd mu je dao ljubav, ali i život pun borbe

Da bismo razumeli koliko je Angelina značila Bori, valja se vratiti u vreme kada je mladi pisac tek pokušavao da izgradi svoj život u prestonici.

Borisav Stanković rođen je u Vranju 31. marta 1876. godine. Detinjstvo mu nije bilo lako, rano je ostao bez roditelja, a o njemu se starala baba Zlata, koja mu je pričala o starom Vranju i tamošnjim ljudima. U tim pričama, kao i u iskustvima iz rodnog kraja, kasnije je pronašao veliki deo književne građe.

Po dolasku u Beograd, upisao je Pravni fakultet, na kojem je studirao ekonomski odsek. Istovremeno je pokušavao da pronađe svoj put u književnosti, objavljivao prve radove i radio najrazličitije poslove da zaradi koji dinar.

Prestonički život nije mu uvek bio naklonjen. Menjao je službe, suočavao se sa finansijskim teškoćama i tražio stabilnost koja bi mu omogućila da se posveti pisanju.

Beograd je za njega bio i grad velikih književnih uspeha i mesto svakodnevnih životnih briga.

Upravo u takvom gradu, u kojem su se ukrštali njegov posao, prijateljstva, književne ambicije i boemske noći, dogodila se ljubav koja mu je pružila nešto trajnije od prolaznog uspeha.

U Vršačkoj ulici kuća u kojoj je pisao do iznemoglosti

Bora je godinama radio kao državni činovnik, menjajući službe i pokušavajući da obezbedi sigurnost porodici. Književni ugled nije mu automatski donosio i lagodan život.

Pred kraj službene karijere radio je u Ministarstvu prosvete, a porodični život nastavio je graditi u Beogradu. U Vršačkoj ulici kupio je staru kuću i preuredio je u duhu svog zavičaja.

U toj kući, prema svedočenjima o njegovom životu, nalazili su se podrum sa buradima vina i soba u kojoj je pisao. Radio je dugo, uz kafu i cigarete, često do potpune iscrpljenosti.

Tamo je nastajala i konačna verzija "Nečiste krvi".

Angelina je bila deo toga, jer nije samo stajala sa strane dok je njen muž stvarao književna dela koja će ga učiniti besmrtnim. Pomagala mu je, pratila njegov rad i čuvala porodični život dok je on pokušavao da uskladi stvaralaštvo i posao.

Za čoveka koji je u svojim delima često pisao o sudbini, prolaznosti i ljubavi koja ume da bude i sreća i patnja, porodični dom predstavljao je jednu od najvažnijih životnih tačaka.

Gina je čuvala poslednju Borinu cigaretu

Postoje uspomene koje drugima deluju sasvim obično, a onome ko ih čuva znače čitav jedan život.

Za Angelinu je takva uspomena bila poslednja nepopušena Borina cigareta, koju je sačuvala do svoje smrti, prema zapisima o njihovom porodičnom životu.

To mnogo govori o ženi koja je decenijama živela uz pisca čije su navike, vrline i mane bile deo i njene svakodnevice. Stvar koju bi neko drugi odavno bacio za nju je imao vrednost uspomene na čoveka sa kojim je živela život.

Među njima je postojalo uzajamno poštovanje. Bora je u Angelini imao oslonac, a ona je svoju privrženost pokazivala na svoj način.

U njihovoj porodici, kako su kasnije pričale ćerke, postojala je i opstajala snažna povezanost. Angelina je volela decu, ali je njen odnos sa Borom zauzimao posebno mesto u njenom životu.

Smrt ih je razdvojila, ali je priča o njima ostala

Bora Stanković umro je u Beogradu 22. oktobra 1927. godine, u 51. godini života. Iza njega su ostala dela koja su nastavila da žive kroz generacije čitalaca, kao i porodica kojoj je kao suprug i otac pripadao.

Angelina ga je nadživela za oko dve decenije. Nastavila je da čuva sećanje na čoveka kojeg je upoznala na neobičan način, na mladića koji joj je prišao i odmah priznao da veruje kako im je sudbina namenila da budu zajedno.

Ko bi rekao da će jedna obična šetnja Beogradom i fotografija u izlogu promeniti Borin život? Iza tog neobičnog susreta sakrila se ljubavna priča koja će trajati sve do njegove smrti.

Samo što ovo nije izmišljena ljubavna priča, kako se dá učiniti. To je deo života čoveka čije su knjige obeležile srpsku književnost.

Beograd je Bori Stankoviću dao prostora da razvije svoj talenat, ali mu je podario i ono što je smatrao sudbinskim.

(Ona.rs)