Puni kao brod, a prazni: Zašto bogati češće pucaju iznutra od onih što manje imaju

Na prvi pogled, ideja da su ljudi sa manje novca srećniji od onih koji imaju sve deluje kao utešna priča koju ponavljamo kad realnost ne ide u našu korist. Međutim, kada se odmaknete od fraza i pogledate šta kažu ozbiljna istraživanja, slika postaje mnogo neprijatnija, i mnogo realnija.

U društvima koja su izgradila komfor do maksimuma, ljudi sve češće ostaju bez onoga što ne može da se kupi, osećaja smisla, pripadnosti i unutrašnje stabilnosti. Upravo na taj paradoks godinama upozoravaju psiholozi i ekonomisti, među kojima su i nobelovac Danijel Kaneman i istraživač Ričard Isterlin, čiji radovi ruše ideju da novac automatski znači sreću.

Preporučujemo

Novac rešava život, ali ne rešava čoveka

Danijel Kaneman, jedan od najuticajnijih psihologa današnjice, pokazao je da novac ima svoje granice. On zaista može da poboljša kvalitet života, ali samo do određene tačke, posle koje više ne utiče značajno na to kako se osećamo iznutra.

Drugim rečima, možete imati stabilnost, sigurnost i mogućnosti, ali i dalje osećati prazninu koju ne možete da objasnite. I to nije izuzetak, već obrazac.

Ričard Isterlin je to još ranije pretočio u ono što se danas naziva Isterlinov paradoks, ideju da kako društva postaju bogatija, ljudi u njima ne postaju proporcionalno srećniji. Naprotiv, često dolazi do obrnutog efekta, očekivanja rastu brže od zadovoljstva, a trka bez cilja postaje svakodnevica.

Usamljenost, pritisak i život bez pauze

Savremeni psiholog Johan Hari otišao je korak dalje i pokušao da objasni zašto se to dešava. On tvrdi da problem nije u pojedincu, već u svetu koji smo napravili, svetu u kome su veze među ljudima oslabile, a pritisak da budemo uspešni nikada veći.

Depresija i anksioznost nisu samo hemijski disbalans, već reakcija na način života u kojem su ljudi sve više izolovani, udaljeni jedni od drugih i od onoga što im daje smisao, navodi Hari u svojim istraživanjima.

U takvom okruženju, bogatstvo ne donosi mir, već često novi nivo stresa. Više izbora znači više sumnje. Više ambicije znači manje odmora. A stalna potreba da se ide dalje briše granicu između uspeha i iscrpljenosti.

Zašto oni sa manje ponekad imaju više

S druge strane, u siromašnijim sredinama život jeste teži, ali je često jednostavniji. Ljudi su više upućeni jedni na druge, porodica i zajednica nisu opcija, već oslonac. I upravo ta povezanost, koliko god bila nesavršena, daje osećaj stabilnosti koji ne može da se kupi.

Globalni izveštaji o sreći i podaci Svetske zdravstvene organizacije godinama potvrđuju isto, mentalni poremećaji, usamljenost i hronični stres češći su u razvijenim društvima, uprkos visokom standardu.

To ne znači da siromaštvo donosi sreću, ali znači da bogatstvo ne donosi ono što svi od njega očekuju.

Na kraju, ostaje jednostavna, ali neprijatna istina, problem nikada nije bio samo u tome koliko imamo, već u tome kako živimo i koliko smo, uprkos svemu, ostali povezani jedni sa drugima.

(Ona.rs / Gazeta)