Nisu uspeli da ga spasu: Poslednji trenuci Marka Živića i detalj sa sahrane koji je sve šokirao

Na današnji dan, 4. aprila 1972. godine, rođen je Marko Živić - čovek koji je život voleo do zadnjeg daha i darovao drugima snagu, smeh i svetlost, čak i kada mu je bilo najteže. Bio je glumac, bio je umetnik, bio je čovek - ali pre svega, bio je neponovljivi Marko. Njegova vedrina bila je zarazna, energija neiscrpna, a srce ogromno. Otišao je prerano, ali trag koji je ostavio u srcima ljudi ne bledi.

Preporučujemo

Glumac koji je živeo scenu

Marko je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i svoju karijeru započeo na daskama Ateljea 212. Od prvog trenutka bilo je jasno - na scenu je stupio neko poseban. Njegova gluma je imala snagu da vas rasplače i nasmeje u istoj rečenici. Bio je jednako snažan u komediji i drami, na sceni i iza nje, pred kamerom i u tišini.

Uloga Koje u filmu "Mrtav 'ladan" donela mu je popularnost, ali i status miljenika publike. Gledali smo ga u serijama koje su ušle u istoriju - "Crni Gruja", "Selo gori, a baba se češlja", "Montevideo, Bog te video". Gde god bi se pojavio, donosio je - lakoću.

Pozitivac do poslednjeg daha

Borba sa opakom bolešću nije ga učinila drugačijim - naprotiv, osmeh mu nikada nije nestao. Svoju borbu sa rakom nosio je dostojanstveno, govorio o njoj otvoreno i nastavio da radi. Nije dozvoljavao da ga bolest definiše.

Kada je zaražen koronavirusom, nastavio je da igra - i to doslovno. Iako bolestan i iscrpljen, nije želeo da se otkaže predstava "Let iznad kukavičjeg gnezda". Poslao je poruku: "Ne otkazuje se". Kolege su ga ipak zaustavile. Te večeri odveden je u bolnicu. Bio je kraj septembra. Bio je kraj.

- Prvo prijemno odeljenje, ubrzo poluintenzivna, a nedugo zatim i intenzivna nega. Bila sam ubeđena da će se izvući, čak i kad su ga priključili na respirator. Verovala sam da će, kao mnogo puta do sada, pronaći put da nam se vrati. Mislila sam da on jednostavno ne zna da umre. Slala sam mu poruke, ali odgovora nije bilo. A onda šok, neverica, jauk, praznina - rekla je sestra Nevena.

Sećanje koje boli

Njegova sestra Nevena, u retkom i potresnom svedočenju, ispričala je o poslednjim trenucima svog brata. O terasi u stanu njihovih roditelja u Kruševcu. O cveću, o prkosu koji je procvetao. Simbolično, kao i on - biljka koja preživljava sve.

Kruševac je bio njegova luka. U njega se vraćao kada bi mu Beograd postao preglasan. Tamo je nalazio mir, vraćao se porodici, starim prijateljima, zemlji iz koje je ponikao. Želeo je da daje. I davao je - nesebično, tiho, s ljubavlju.

Sahranjen u kostimu lika kog je voleo

Marko Živić sahranjen je u kostimu Martinija - junaka iz predstave "Let iznad kukavičjeg gnezda", lika s kojim se srodio. Taj kostim je planirao da izloži pored crtačkog stola njihovog oca arhitekte u stanu u Kruševcu - kao uspomenu, kao simbol jednog života umetnika.

Njegove kolege, Dragan Bjelogrlić i Jug Radivojević, pobrinuli su se za sve oko sahrane. Poneli su se kao porodica, jer su to i bili. Dobrota, rekli su tada, još uvek postoji.

Iza osmeha - veliko srce

Malo ljudi je znalo koliko je Marko pomagao. Oblačio je skromno, govorio: "Ne trebaju mi dva kreveta, spavam u jednom".

Finansirao je školovanje scenskog radnika, pomagao deci bez roditelja, manastiru koji brine o devojčicama sa posebnim potrebama. Nagrade je prosleđivao onima kojima je bilo potrebno više nego njemu. Kad bi nekome stigao račun u kafani - Marko bi ga već bio platio.

Jednom su, umorni i gladni, stali da pojedu pljeskavicu ispred bolnice. Prišla mu je žena sa dvoje male dece. Htela je samo fotografiju. Bez reči, Marko joj je poklonio osmeh, sliku - i pljeskavicu.

Za kraj - tišina puna ljubavi

Marko Živić nije znao da umre - baš kako je to rekla njegova sestra. Do poslednjeg dana je živeo. I nije želeo da ide. Voleo je da sanja, da se smeje, da grli, da daruje.

Povodom Dana grada Kruševca na Trgu glumaca u Kruševcu 2024. godine su otkrivene biste Marka Živića i Milije Vukovića.

Takođe, fotografije Živića i Vukovića stavljene su na "Prozor sećanja", gde se nalaze slike glumaca iz ovog grada koji su ostavili dubok trag i obeležili jedno vreme.

Na današnji dan, setimo se Marka onako kako bi on želeo - uz osmeh. I uz jedno tiho: hvala ti za sve.
Zasmejavao si nas, lečio, činio boljim. A takvi ne umiru. Takvi zauvek ostaju.

(Ona.rs)