Crni konjanik iz Jadra! Pop u mantiji, sablja u ruci: Legenda o Popu Luki i njegovoj poslednjoj molitvi

Na današnji dan, 29. aprila 1852. godine, umro je jedan od najsvetlijih i najneobičnijih likova Prvog srpskog ustanka – Pop Luka Lazarević, sveštenik koji je sišao s oltara pravo na bojno polje, zamenivši kandilo sabljom, ali nikada ne izgubivši veru. Živeo je između mantije i jatagana, noseći krst u srcu, a narod u duši.

Od mantije do vojvodske sablje

Rođen je oko 1774. godine u Osečini, u jadarskom kraju, u vreme kada je Srbija bila pod teškim jarmom Osmanskog carstva. Kao mladić, zaređen je za sveštenika, ali ga život nije vezao samo za crkveni oltar. Kada je 1804. planula narodna buna pod Karađorđem, Pop Luka nije oklevao. Obuo je čizme, uzjahao konja i poveo svoj narod u borbu – ne samo kao sveštenik, već i kao vojvoda jadarski.

Preporučujemo

To što je bio pop i vojvoda istovremeno, u narodu se smatralo čudom i čašću. Njegova pojava – sveštenička mantija u jurišu, sablja pod mantijom, revolver u opasaču – ostala je u pamćenju kao mit.

Junak boja na Mišaru

Najslavniji trenutak Popa Luke desio se 1806. godine u boju na Mišaru, jednoj od najvažnijih bitaka Prvog srpskog ustanka. Predvodio je konjicu u odlučujućem jurišu, jašući crnog konja Kondira, sa sabljom u ruci i krstom oko vrata.

Ustanički juriš koji je predvodio razbio je tursku vojsku. Narod je pevao o njemu kao o "crnom konjaniku iz pakla", jer je upadao među Turke neustrašivo, predvodeći juriš kao da je smrt zaboravila da ga pogodi.

U tim trenucima Pop Luka nije bio običan čovek – bio je narodna sila.

Prijatelj Karađorđa i anđeo čuvar ustanka

Bio je jedan od najbližih saradnika Karađorđa Petrovića. Pratili su se u bojevima, savetima i tišinama. Prema nekim pričama, Pop Luka je lično spasio Karađorđa iz zasede, boreći se dok krv nije potekla iz mantije. Karađorđe mu je tada rekao:

„Ti nisi pop, Luka. Ti si Božji vojvoda.“

Njegov ugled bio je toliko veliki da su ga narod i saborci slušali kao proroka.

Pad, tuga i povlačenje

Nakon sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, Pop Luka je, kao i mnogi ustanici, otišao u izgnanstvo. Boravio je u Sremu, daleko od rodne Jadarske doline. Teško je podneo slom snova o slobodi. Bio je razočaran i tih, ali nije prestao da veruje.

Posle povratka u Srbiju, u vreme Miloševog ustanka, nije više uzimao oružje. Vratio se crkvi i narodu, sve do smrti.

Smrt velikog čoveka

Pop Luka Lazarević umro je 29. aprila 1852. godine, u tišini, u svojoj kući. Nije dočekao potpunu slobodu Srbije, ali je njegov život bio svedočanstvo borbe za nju. Sahranjen je kao vojvoda i kao pop – u narodnom sećanju i u zemlji za koju se borio.

Nasleđe

Pop Luka je ostao u narodnoj pesmi, u pričama staraca, u istoriji kao simbol spojene dužnosti vere i otadžbine. On nije čekao da ga neko pozove – on je ustao, okupio ljude i poveo ih, jer je znao da pravda ne dolazi sama, nego se za nju bije i moli u isti mah.

(Ona.rs)