Vreme čitanja: oko 8 min.
Ko je zapravo bio Karađorđe Petrović: Životna priča velikog vožda i rodonačelnika dinastije Karađorđević
Vreme čitanja: oko 8 min.
Zašto je Đorđe postao "Crni"?
On je u srpskoj istoriji najpoznatiji kao - Karađorđe, veliki vožd Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića.
Preporučujemo
Veliki župan Stefan Nemanja: Život ratnika, monaha i sveca
Laza Kostić pisao je najlepše stihove ljubavi: U somborskom muzeju videli smo sto za kojem su nastajali
Đorđe Petrović, odnosno kako su mu Turci dali nadimak Crni Đorđe (kara - crn), bio je siromašan momak, koji se istakao tokom Austrijsko-turskog rata kao pripadnik habzburške milicije koju su činili Srbi, tzv. srpski frajkori.
Odatle se uzdigao u jednog od najpoznatijih srpskih vođa i osnivača dinastije Karađorđević, koja je tokom 19. i 20. veka vladala Srbijom u nekoliko navrata. Njegovo ubistvo dovelo do višedecenijskih sukoba njegovih potomaka i dinastije Obrenovića i njihove naizmenične smene na vlasti.
Nepoznato poreklo i datum rođenja
Karađorđe je rođen u Šumadiji, tadašnjem Beogradskom pašaluku, znanom kao Smederevski sandžak. Nije u potpunosti utvrđeno odakle su se njegovi preselili u ovaj kraj, ali se kao izvori navode Crna Gora i Kosovo i Metohija. Zna se da mu je majka Marica Živković rodom iz Masloševa u Šumadiji, i da je bila sposobna i otresita žena koju su zbog „muškog karaktera” zvali „Marica Katana” (konjanik). Njegov otac Petronije bio je toliko siromašan da nije mogao sam da plaća svoje poreze, pa su mu pomagali ostali seljani u nametima. Zato je često menjao spahije, sve dok Đorđe nije stasao da i sam zarađuje, kada su počeli malo bolje da žive.
Sa preciznošću ne može da se kaže ni dan ni godina kada je Crni Đorđe tačno rođen. Kako navode mnogi izvori, a prenosi Vikipedija, u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Još je čudnije da se uz njegovo rođenje ne pominje nijedan verski datum, što je tada bilo uobičajeno za takvog junaka i narodnog vođu. Jedini pisani trag u kome se pominje njegov dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina koji je obavestio svoje pretpostavljenje da ga je „… Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan”, što je po julijanskom kalendaru 3. novembar, odnosno po novom - 14. novembra.
Zašto "Crni"?
Đorđe je opisivan kao izrazito visok čovek, tamne kose i tamnije puti. Neki tvrde da je bio visok oko dva metra, malo poguren.
Leva ruka mu je bila povređena, ali kako - ima nekoliko verzija. Prema jednoj priči, neki Turčin ga je povredio u boju na Jelenči, dok je prema memoarima Prote Mateje Nenadovića Karađorđe ranjen u dlan ruke tokom puškaranja sa momcima Alekse Nenadovića, dok je hajdukovao mnogo pre ustanka.
Na obrazu je imao ožiljak koji mu je slučajno napravio iguman manastira Bogovađe Žarko, kad su Srbi izašli iz Laudanovog šanca na Vračar 1804. godine da odu kod Turaka na pregovore. Žarko je tada zbog svađe sa Stanojem Glavašem oko žute ćorbatle (sekirice) hteo da udariti Stanoja sabljom, pa ga je promašio i posekao Karađorđa. Na mestu je ubijen zbog toga.
Vuk Karadžić je opisao voždov veliki nos, kao i visok, piskutav i baršunast glas. Navodi i da je bio ćudljiv, da bi danima sedeo sam i grickao nokte, a kada bi ga neko upitao nešto, odmahnuo bi rukom. Dok ne popije. Tada bi postao pričljiviji. Postoji anegdoda da je Rodofinikin videvši voždovu sklonost ka alkoholu, probao da ga odvikne od pića, nudeći mu čaj sa rumom, ali da je Karađorđe kada je nestalo ruma odbio da pije čaj.
Prenosi se i da je bio škrt čovek, neuredan u odevanju, oskudnije i prljavije obučen od svojih stsarešina. Nemaran prema materijalnom, čak je uspeo da iskrivi čuveni orden svete Ane koje su mu Rusi dali, jer je popravljao neko bure.
Posle sloma ustanka, Karađorđe je u emigraciji bio teško pogođen, a zabeleženo je da je dane provodio plačući. To se kosilo sa njegovom po prirodi strogom i prekom naravi čoveka koji je bio spreman da digne ruku za prestup čak i na članove najbliže rodbine. Zapravo, Karađorđe je bio i oceubica i bratoubica.
Preka ženidba i smrt oca i brata
Sa 19 godina Karađorđe se oženio sirotom devojkom Jelenom Jovanović, sa kojom je dobio sedmoro dece: ćerke Savu (preko koje je kasnije postao direktan predak slikarke Milene Pavlović−Barili), Saru, Poleksiju i Stamenku, kao i sinove Simu (koji je preminuo po rođenju), Aleksu (umro u 29. godini) i Aleksandra, koji će kasnije i sam postati knez Srbije.
Prema više izvora Đorđe je devojku u koju se zagledao "oteo na silu" od roditelja i to iz dva moguća razloga: prvi, jer su bili imućniji od mladića i nisu želeli da daju kćer u sirotinjsku kuću, a drugi (verovatniji) jer je Jelena boravila kod sestre u mestu Jagnjila, a mladići iz Topole su bili u zavadi sa momcima iz ovog sela.
Posle ženidbe par se nije dugo zadržao u Srbiji, jer je Karađorđe morao da prebegne u Srem nakon ubistva, prema različitim izvorima, jednog Turčina ili tri Arnautina. Smestili su se u manastiru Krušedolu, gde je budući vožd počeo da radi kao šumar.
No, taj zbeg je ostavio mnogo dublji trag u njegovom životu, i izazvao mnoge polemike među istoričarima. Naime, njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio je da nagovori porodicu da se vrate i nastave da služe Turke u Srbiji, iako je to značilo da idu pravo u ropstvo ili u smrt. Đorđe je nakon majčinog preklinjanja da to ne učine digao je ruku na svog oca, kojeg je potom dotukao Karađorđev momak iz pratnje Đorđe Ostojić.
Ovim činom, oceubistvom, porodica je spasena iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Navodno se Karađorđe 1796. godine, po povratku u Srbiju ispovedio u manastriu Blagoveštanje i zamolio za oproštaj koji je dobio od starešine, arhimandrita Gligorija Radojičića. Na manastirsku slavu, Karađorđe je doneo dvesta oka rakije, vina i hleba i razdelio narodu za dušu pokojnog oca, što je masa prihvatila i opravdala, a duhovnik, koji je od Karađorđa dobio pet dukata i vola, izgovorio: "Bog da mu prosti što je oca u nuždi ubio."
Nekoliko godina kasnije, sredinom 1806. godine, Karađorđe je obesio i brata Marinka jer je bio optužen da je silovao jednu Srpkinju u Topoli. Ova voždova prekost i surovost ulivala je strah svim Srbima, koji su pomislili da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost vođi ustanka.
Nesporni borac i veliki vođa
Nakon što se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom, krajem 18. i početkom 19. veka Turci su pojačali nasilje i povećali zulume nad Srbima, što je dovelo do udruživanja poznatih srpskih knezova i hajduka, ali i čuvene "seče knezova". Dahije, vođe janičara, želeli su ubijanjem viđenijih Srba i njihovih knezova, da zaplaše i obezglave ceo srpski narod, kako bi onemogućili ustanak za koji su saznali da se sprema. Procenjuje se da je ubijeno između 70 i 150 viđenijih Srba.
Kako je i Karađorđe bio poznati trgovac u Topoli, ispod uzvišenja Oplenac, ubice su poslate i na njegov prag, ali ih je on pobio i rasterao a zatim se dao u zbeg, i sakrio kod poznatog harambaše Stanoja Glavaša. Dahije su samo ubrzale odluku da se organizuje ustanak.
U Marićevoj jaruzi na Orašcu tada je održan sastanak uglednih Srba, kneza Teodosija Marićevića, vojvode Milana Obrenovića, Nikole Milićevića Lunjevca itd, i njihovih pratnji i hajduka, na Sretenje Gospodnje, 2. februar 1804. godine, prema starom julijanskom kalendaru, odnosno 14. februar 1804. Danas je razlika kalendara povećana i ustanak se obeležava 15. februar 1804.
Karađorđe je na ovom zboru bio tek treći po redu kandidat za vođu Prvog srpskog ustanka, ali je jednoglasno izabran. Pre njega su i Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević odbili tu dužnost i podržali vožda. Istog dana ustanici su zapalili dahijski han u Orašcu i počela je buna protiv dahija. To je bio i početak devetogodišnje Karađorđeve uprave ustaničkom Srbijom.
Osmanlije su pretrpele niz poraza, a ustanici su do 1806. zauzeli sve veće gradove u Pašaluku, uključujući Beograd i Smederevo. Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa vođama borbu. Ipak, česti i iscrpljujući sukobi, zajedno s prekidom ruske pomoći posle Napoleonove invazije 1812, oslabili su ustanike, a Osmanlije su uspele da preokrenu situaciju u svoju korist.
Karađorđe je bio primoran da pobegne iz Srbije u oktobru 1813, a Beograd je kasnije tog meseca pao, čime je slomljen Prvi srpski ustanak. On i njegovi sledbenici su potražili utočište u Austriji, ali su uhapšeni i pritvoreni. Austrijanci su Karađorđa predali Rusima, koji su mu ponudili utočište u Besarabiji.
Povratak u Srbiju i velika izdaja
Vožd je bio slomljen. Usled nervnog sloma i bolesti patio od melanholije i depresije, a jedan ruski pesnik zabeležio je: „Njegove oči su pune nekakve tuge…”
Međutim, već sledeće godine, 1817. godine tajno je prešao u Srbiju, sa namerom da se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji protiv Turaka. Malo je znao da je Miloš naredio da Karađorđe bude ubijen u noći između 24. i 25. jula 1817. godine u selu Radovanju, kod Velike Plane. Organizator ubistva je bio Vujica Vulićević, Karađorđev kum, a ubica Nikola Novaković – Crnogorac, rodom Kolašinac, doseljenik iz smederevske Jasenice.
Kao vrhunski čin izdaje, Miloš je naredio da se Karađorđeva glava preparira i pošalje sultanu u Istanbul. Sultan je prvo nameravao da je istakne na kocu na kapiju kako bi svi videli trijumf Otomanske carevine nad balkanskim pobunjenicima, ali je odustao jer je Karađorđe nosio crnu dolamu (starinska nošnja) ruskog pukovnika, pa je odustao od namere kako ne bi naljutio Rusiju.
(Ona.rs)
Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).
Povezane vesti
Stanoje Glavaš: Hajduk, borac protiv Turaka i jedan od pominjanih kao mogući vođa Prvog srpskog ustanka
Video: Kruna Nemanjića i viteška trpeza: Željko je čuvar srpske tradicije sa najvećom kolekcijom na Balkanu
Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Najnovije iz rubrike On
Šta je plaštanica i zašto joj se poklanjamo
Uz korišćenje ovih trikova jaja vam neće popucati: Od bake do profesionalnih kuvara, svi savetuju čačkalice
"Nije čudo što je godišnjica tragedije u Ribnikaru baš na današnji najtužniji dan": Tugujemo, ali ne očajavamo
