Zašto baš Atina? Sve što znamo o novom životnom poglavlju Novaka Đokovića

Vest da Novak Đoković planira da se sa porodicom preseli u Atinu od septembra podigla je prašinu u domaćim i regionalnim medijima. Neki su se zapitali da li odlazi zauvek, drugi su analizirali političke poruke, treći ga kritikovali. A možda je sve mnogo jednostavnije.

Možda jedan od najpoznatijih ljudi na svetu, koji može da živi bilo gde - od Monaka, preko Marbelje do Beograda - bira mesto koje mu najviše prija. I to ne zbog teniskog terena, nego zbog običnih, tihih stvari: hrane, klime, škola, ritma. I mira.

Preporučujemo

Jedan novi početak 

Đokovići su godinama živeli u Monaku, u Španiji, u Americi, pa u Beogradu. Uvek između letova i turnira, između javnosti i privatnosti. Ali deluje da sada, kako deca rastu, prioriteti se menjaju. Porodica je sada u fazi kada više nije najvažnije gde je najviše kvadrata ili novca — već gde je mir. Gde je priroda zdrava, gde škola ima dvorište, gde niko mogu imati slobodu, a sačuvati privatnost.

Grčka im je, kako pišu Proto Thema i Sportime, ponudila upravo to. Početkom godine, Novak je aplicirao za “zlatnu vizu” — petogodišnji boravak koji se dobija ulaganjem u nekretnine. I sve više detalja ukazuje na to da su ozbiljni u nameri da se od jeseni presele u severna atinska predgrađa.

Sever Atine: tišina, zelenilo, dvorišta

Kifisija, Ekali, Politia – to su kvartovi koji se pominju. To su delovi grada u kojima nema gužve, sve je pod krošnjama borova, a vile liče na porodične kuće, ne na palate. Ulice su čiste, prodavnice male i lokalne, a najlepši restorani su oni u kojima kelner zna vaše ime.

Kifisija je na oko 30 minuta vožnje od centra Atine i nudi gotovo sve što je neophodno porodici poput Đokovićeve: mir, bezbednost, školu na engleskom jeziku, parkove za decu, i privatnost. Nije retkost da u istim krajevima žive i umetnici, lekari, akademici, odnosno svi oni koji žele da kombinuje savremenu infrastrukturu sa sporijim, zdravijim ritmom.

Hrana koja ima ukus

Jedan od glavnih razloga zašto Grčka godinama zadržava svoju popularnost kod stranaca jeste – hrana. I to ne u smislu restorana, već svakodnevice. Paradajz koji ima miris, masline koje nisu u tegli, jaja iz bašte.

Grčka ima stroge EU regulative kada je reč o uzgoju voća i povrća — pesticide koriste minimalno, inspekcije su česte, a mnoge regije su gotovo potpuno organske bez da se time hvale. Na lokalnim pijacama, koje se svake nedelje organizuju po kvartovima, sve se prodaje sezonski. Nema jagoda u novembru, ni breskvi u martu. Ti je upravo filozofija ishrane koju Jelena i Novak godinama neguju.

Zdrava hrana, post, lokalno, umereno. Ne dijete — već poštovanje prema telu.

U Atini, mogu naći i sveže masline sa Krita, domaće sireve iz Epira, maslinovo ulje koje stiže pravo sa gazdinstava, i ribu koju je neko baš tog jutra izvukao iz mora. Nije to samo luksuz – to je život kakav treba da bude.

Škole: znanje, ali i empatija

Porodica je već u potrazi za školom za Stefana i Taru, a prema grčkim medijima, u obzir dolaze dve: St. Catherine’s British School i American Community School of Athens. Obe nude međunarodni kurikulum, akcenat na kreativnosti, razvijanju mišljenja, jezike, umetnost i sport.

Za roditelje koji žele da njihova deca uče kako da postanu ljudi, a ne samo kako da dobiju petice — ovo su škole koje ne forsiraju decu, već ih podržavaju.

Duhovna bliskost

Nije tajna da Novak godinama neguje duboku povezanost s pravoslavljem. Više puta je posećivao Svetu Goru, često govori o postu, duhovnosti i molitvi kao delu svakodnevice. Grčka mu, u tom smislu, nije strana zemlja — ona mu je gotovo kao druga kuća. Zajednički jezik, vera, običaji. I možda to što niko ne pravi senzaciju kad ga vidi u crkvi.

Novak se nije oglasio povodom selidbe, niti je dao izjave za medije. Možda zato što ova odluka nije za naslovne strane. Možda je ovo jedna tiha, porodična stvar. Kada čovek koji je sve osvojio odluči da život gleda iz drugog ugla.

Nije to bežanje — već traženje drugačijeg pogleda.

Atina nije spektakularan grad na prvi pogled. Nema jezero kao Ženeva, niti sjaj Los Anđelesa. Ali ima ono što postaje važno kad prestaneš da juriš. Ima ritam. Ima toplinu. Ima ljude koji ne pitaju ko si, već kako si.

Ako se Novak Đoković zaista preseli u Atinu, to neće biti zato što je odustao od Srbije — već zato što je pronašao mesto koje poštuje njegov trenutni način života. I možda, baš u tome ima najviše smisla. Jer nekada dom nije gde si rođen — već gde ti je dobro.

(Ona.rs)