Srbija lije suze zbog deke Dušana, svakog dana čeka kraj puta da sa nekim priča: "Molim vas, ne zaboravite me"

Samoća u poznim godinama postaje nevidljiva epidemija, tiha i uporna. Deca su daleko, prijatelji su otišli, a dani prolaze u tišini koju ne prekida ni zvuk telefona ni kucanje na vratima. Mnogi stariji ljudi ostaju zarobljeni u krugu sećanja i tuge, dok se svet oko njih ubrzano menja i grabi napred.

Upravo na tu bolnu temu podsetila nas je Tamara Misirlić, žena koja godinama vodi fondaciju i neumorno pomaže onima kojima je pomoć najpotrebnija. Na svom Instagramu često deli snimke koji bude saosećanje i pozivaju na humanost, ali jedan od njih posebno je dirnuo mnoge.

Preporučujemo

Na snimku, Tamara prilazi starijem čoveku koji stoji sam, naslonjen na bankinu kraj puta. I čeka. Ne autobus. Ne prevoz. Čeka da mu neko priđe. Da popriča. Da bude viđen. Da oseti da još postoji za nekoga. Zove se Dušan. Lepo se obukao, popeo uz put, i stao – samo da bi uhvatio nečiji pogled i možda dobio pitanje "Kako ste, deko?"

Tamara mu je upravo to pružila. Prišla je, oslovila ga, a deka je zaplakao. Tiho, iskreno, bez zadrške. Kasnije su zajedno otišli kod njega, popričali, proveli neko vreme. I dok je govorio o samoći, priznao je:

"Plačem jer sam sam. Sad mi je dago što ste mi vi došli, da imam s kim da pričam."

Na kraju susreta, ostavio je rečenicu koja para srce: "Dođite mi opet. Molim vas. Ne zaboravite me."

Ovaj video je za kratko vreme obišao mreže i podsetio nas da je nekima za sreću potrebno samo društvo. Ne poklon, ne novac, ne velika dela – već iskrena, ljudska pažnja. Jedan pogled. Jedna reč. Jedno "dobar dan".

U vremenu kada svi jurimo uspehe, planove, ciljeve i budućnosti, možda je vreme da usporimo. Da pogledamo oko sebe. Možda neko, baš poput deke Dušana, stoji kraj puta – ne traži ništa, samo čeka da ga neko primeti. Da ga ne zaboravi.

Jer empatija ne mora da bude velika da bi bila značajna. Ponekad je i najjednostavniji gest – dovoljan da nekom promeni dan. Ili život.

(Ona.rs)