Najveći šok sa 70 nije bilo telo koje usporava, već trenutak kada shvatite da više niste potrebni najbližima

Postoji jedna vrsta tišine na koju vas niko ne pripremi. Ne dolazi naglo, ne dešava se preko noći, već se uvlači postepeno, kroz godine koje prolaze gotovo neprimetno. Tek u jednom trenutku shvatite da život oko vas ide dalje, ali da više niste u njegovom centru na način na koji ste nekada bili. I to nije tragedija, ali jeste promena koja ume da zaboli.

Važno mi je da ovo kažem odmah - ovo nije priča o krivici. Moja deca su dobri ljudi. Javljaju se, dolaze kada mogu, pošalju fotografije unuka, sete se rođendana, pitaju kako sam. Ni u jednom trenutku nemam osećaj da sam zaboravljen. Ali postoji razlika između toga da vas se neko seti i toga da ste nekome zaista potrebni. Negde oko sedamdesete shvatio sam da sam neprimetno prešao iz jednog u drugo.

Dogovor o kojem niko ne govori

Kada podižete porodicu, postoji jedan tihi dogovor koji nikada ne izgovorite naglas, ali ga živite svakog dana. Radite više nego što biste želeli, odlažete stvari koje su vama važne, birate stabilnost umesto želja, ulažete novac u kuću umesto u putovanja, ustajete rano da vozite decu na treninge i sedite na školskim priredbama koje traju duže nego što biste voleli. Sve to radite bez mnogo preispitivanja, jer verujete da gradite nešto što će jednog dana imati smisla i za vas. Verujete da porodica u koju ulažete postaje mesto kojem ćete se i sami vraćati.

Kako se sve promeni, a da to ne primetite

Ono što vam niko ne kaže jeste da se ta ideja ne ostvaruje onako kako ste zamišljali. Deca odrastu, presele se, izgrade svoje živote. Porodični ručkovi postanu retki i zahtevaju usklađivanje rasporeda. Kuća koju ste godinama stvarali postane prevelika i previše tiha. Ništa od toga nije pogrešno, naprotiv, to je prirodan tok stvari, ali to ne znači da ga je lako prihvatiti.

Najvažnije je to što se ta promena ne desi odjednom. Da se desi naglo, verovatno biste reagovali, pokušali da nešto promenite. Ovako, sve ima smisla u trenutku kada se dešava. Sin dobije bolji posao i preseli se, jer ste ga tako vaspitali. Ćerka dobije dete i njeni dani počnu da liče na vaše nekadašnje. Drugo dete radi mnogo i nema vremena, baš kao što ni vi niste imali. I svaki put kada pomislite da biste voleli da se češće viđate, kažete isto - "ne brinite za mene, sve je u redu".

Računica koju niko ne izgovara

Vremenom počnete da sabirate. Ne naglas, ne kao zamerku, već više kao tiho preispitivanje. Poslove koje niste prihvatili, putovanja na koja niste otišli, prijateljstva koja su se izgubila jer nije bilo vremena, stvari koje ste stalno odlagali za "jednom kasnije". Sve to ima svoju težinu tek kada imate vremena da o tome razmišljate.

A onda pogledate svoju decu i vidite da žive živote koje ste im omogućili. Samostalne, ispunjene, njihove. I osećate ponos, iskren i bez zadrške. Ali istovremeno se pojavi i jedno tiho pitanje koje retko izgovarate - gde je tu moj deo?

Ono što nikada ne kažete

Postoje stvari koje ne govorite. Ne zato što ne želite, već zato što znate da bi to opteretilo nekoga ko već ima svoj život i svoje brige. Ne kažete da su vam popodneva ponekad duža nego što biste želeli. Ne kažete da se zadržite napolju samo da biste odložili povratak u tišinu. Ne kažete da odgovor "dobro sam" često nije baš istinit.

Generacije poput moje naučene su da ćute i da izdrže. Da ne komplikuju i ne opterećuju druge. To je možda imalo smisla dok je život bio pun obaveza, dok je postojalo nešto što tu tišinu razbija. Ali kada sve to stane, tišina ostaje i postaje mnogo primetnija nego što biste očekivali.

Razumevanje koje ne rešava sve

Vremenom shvatite da krivica ne ide samo u jednom smeru. Vi osećate da možda želite više nego što je realno, a oni osećaju da ne daju onoliko koliko bi želeli. To se čuje u razgovorima, u obećanjima da ćete se uskoro videti, u pokušaju da se nadoknadi ono za šta nema vremena.

I znate da nije u pitanju nemar. U pitanju je život koji svakoga vuče na svoju stranu. Razumevanje toga donosi mir, ali ne menja činjenicu da prostor koji je nekada bio pun sada izgleda drugačije.

Šta ostaje na kraju

Ne mogu da kažem da sam ovo rešio, jer nisam. Ali sam naučio da ne čekam. Da se javim prvi, bez očekivanja. Da se vratim stvarima koje sam nekada voleo, makar i u manjoj meri. Da prestanem da merim šta sam dao, a šta dobio, jer ta računica nikada neće biti tačna.

Ako bih nešto voleo da moja deca razumeju, to nije zahtev za više pažnje niti pokušaj da se nešto promeni. To je samo jedna jednostavna činjenica - ponosan sam na njih i na živote koje su izgradili.

Sve što sam dao vredelo je.

Samo nisam očekivao da će posle svega ostati ovoliko tišine.

(Ona.rs / GEEditing)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.