Već 50 godina živi sam u pećini, daleko od sveta: Zašto je ovaj čovek svesno izabrao tišinu

Daleko od gradova, gužve i ritma savremenog života, duboko u planinama kineske provincije Hubej, postoji dom koji se ne vidi sa puta. Sakriven ispod stene, zaklonjen šumom i gotovo neprimetan za prolaznike, nalazi se pećina u kojoj jedan čovek živi već više od pola veka. Njegovo ime je Jang, a njegov život je svedočanstvo izbora koji većini deluje nezamislivo.

Dok svet juri napred, Jang je pre više od 50 godina odlučio da se povuče. Ne zbog siromaštva, ne zbog prisile, već iz uverenja da mir, stabilnost i jednostavnost mogu postojati samo van sistema u kome većina ljudi danas živi.

Dom uklesan u stenu, ali prilagođen životu

Do Jangovog doma vodi uzak, strm put, svega nekoliko stotina metara udaljen od asfalta, ali potpuno nevidljiv iz svakodnevne perspektive. Kuća je smeštena tačno na ulazu u pećinu, prirodno zaštićena od kiše, vetra i ekstremnih vremenskih uslova.

Kako sam kaže, pećina ima savršen mikroklimat. Zimi je toplo, leti prijatno hladno, bez vlage koja bi ugrozila zidove ili konstrukciju. Svetlost ulazi prirodno, a stena iznad kuće služi kao krov koji ne zahteva popravke.

Kuća nije građena odjednom. Nastajala je postepeno, bez klasičnih renoviranja, prilagođavana godinama i potrebama. Zidovi od kamena, zemlje i drveta stapaju se sa stenama, kao da su oduvek tu.

Pećine kao način života, ne samo sklonište

Iako Jangov život deluje ekstremno, on nije potpuno usamljen slučaj u kineskoj istoriji. U pojedinim delovima Kine, posebno u ruralnim i planinskim oblastima, vekovima postoji tradicija života u pećinama, poznata kao "jaodong". Takvi domovi koriste prirodnu izolaciju zemlje i stene, nude stabilnu temperaturu i zaštitu od vremenskih nepogoda.

Za Janga, pećina nikada nije bila privremeno sklonište. Ona je dom. Mesto ravnoteže između čoveka i prirode.

Voda kao osnova opstanka

Najvažniji resurs u njegovom životu je voda. Unutar pećine nalaze se prirodni izvori i mali bazeni u kojima se sakuplja bistra voda koja neprestano kaplje sa zidova stene. Jang je vremenom razvio sistem sakupljanja i skladištenja, zbog čega nestašica vode nikada nije bila problem.

Električnu energiju dobija sa obližnjeg stuba, dok za kuvanje i grejanje koristi drva koja sam prikuplja u okolnoj šumi. Njegov život ne zavisi od marketa, računa i svakodnevnih obaveza koje su za većinu ljudi neizbežne.

Samoća kao svesni izbor

Nekada je imao i stoku. Danas, zbog godina i samoće, održava manju baštu i sakuplja lekovito bilje koje prodaje u okolnim selima. Ne koristi pesticide i veruje da priroda daje dovoljno onome ko joj pristupa sa poštovanjem.

Nakon smrti roditelja, njegovih petoro braće i sestara napustilo je planinu i vratilo se životu bliže civilizaciji. Jang je ostao. Ne zato što nije imao izbora, već zato što je upravo ovaj život bio njegov izbor.

Za njega, tišina nije praznina. Ona je prostor u kome se misli smiruju, a dani imaju jasan ritam.

Život bez buke, ali ne bez smisla

Iako živi daleko od sveta, Jang ne smatra da je od njega pobegao. Kako kaže, svet je i dalje tu, ali on je izabrao da mu ne bude u centru. Njegovi dani su jednostavni, ali ispunjeni. Bez žurbe, bez viška, bez potrebe da se bilo kome dokazuje.

Dok većina ljudi sanja o begu od stresa, Jang ga je ostvario pre pola veka i nikada se nije vratio. Njegov život u pećini nije simbol odricanja, već podsećanje da postoje i drugačiji putevi.

Psihologija izbora da se ode iz sveta

Psiholozi koji se bave fenomenom dobrovoljne samoće ističu da ovakav način života nije nužno beg, već svesno povlačenje. Kod ljudi poput Janga ne postoji strah od sveta, već duboko neslaganje sa njegovim ritmom. Umesto stalne stimulacije, buke i pritiska produktivnosti, on je izabrao ponavljanje, tišinu i jasnoću svakodnevnih radnji.

Njegov dan nema satnicu kakvu poznaje savremeni čovek. Buđenje prati svetlost, ne alarm. Rad u bašti zavisi od vremena, ne od kalendara. Obroci nisu ritual društvenog života, već potreba koja se zadovoljava jednostavno i bez viška. Upravo u toj jednostavnosti Jang vidi slobodu.

Kako izgleda svakodnevica u pećini

Jangov život nije romantična izolacija bez napora. Svaki dan zahteva fizički rad. Drva se moraju prikupiti, voda proveriti, bašta održavati. Kada padne kiša ili sneg, on ne može da se osloni na infrastrukturu, već isključivo na ono što je unapred pripremio.

Ipak, kako kaže, upravo ta zavisnost od prirode vraća čoveku osećaj mere. Kada znate koliko vam je potrebno da preživite dan, prestajete da gomilate ono što vam ne treba.

U pećini nema suvišnih stvari. Svaki predmet ima svrhu. Svaki pokret ima razlog.

Samoća koja ne boli

Za razliku od usamljenosti, koja često dolazi iz osećaja odbačenosti, Jangova samoća je ispunjena. On povremeno silazi do sela, razgovara sa ljudima, razmenjuje bilje za osnovne namirnice. Nije odsečen, već distanciran.

Njegovi susreti sa ljudima su kratki, ali sadržajni. Kako kaže, nema potrebe da se govori mnogo kada se govori iskreno.

Zašto se nikada nije vratio

Tokom godina, imao je prilike da se vrati u kuću, da živi „lakše“. Ali svaki put, kako priznaje, shvatio je da bi mu upravo ta lakoća bila teret. Grad mu je delovao preglasan, zahtevan, prepun nebitnih obaveza.

U pećini, kaže, zna gde mu je mesto. Zna koliko mu treba. Zna ko je.

Za njega, to je najveći luksuz.

Šta njegov život govori o savremenom čoveku

U vremenu kada sve više ljudi sanja o digitalnom detoksu, povlačenju u prirodu i životu „sporije“, Jang deluje kao čovek koji je taj trend preduhitrio za nekoliko decenija. Njegov život postavlja pitanje koje mnogi izbegavaju:
da li nam zaista treba sve ono što smo prihvatili kao normalno?

On nema odgovor za druge. Ima ga samo za sebe.

I upravo zato već više od 50 godina ostaje tamo gde je mir izabrao njega isto koliko je on izabrao mir.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.