Predosetio tragičan kraj: Nesreća pre 39 godina koja je promenila Crvenu jabuku zauvek

Na regionalnoj sceni su već više od četiri decenije, a u trenutku kada je čitav region poludeo za njihovim pesmama, grupu Crvena jabuka zadesila je tragedija od koje se nikada nisu potpuno oporavili. Bilo je to 18. septembra 1986. godine, kada su članovi grupe putovali na koncert u Mostar. Kod opštine Jablanica doživeli su tešku saobraćajnu nesreću. Nastup na stadionu u Mostaru dugo se iščekivao i trebalo je da označi početak turneje mladog sastava. Koncert, nažalost, nikada nije održan.

Krenuli su sa tri automobila i malim kamionom sa instrumentima iz Sarajeva prema Mostaru u popodnevnim satima. Aljoša, Dražen i Zlatko seli su u Fiću, a iza njih su u Golfu bili Žera i Darko. Kod Jablanice su Žera i Darko videli grupu ljudi okupljenu oko smrskanog Fiće, ali se nisu zaustavljali jer su žurili na koncert. U tom Fići bili su njihovi prijatelji i kolege.

Preporučujemo

Na mestu nesreće poginuo je basista grupe Aljoša Buha, a frontmen i jedan od osnivača grupe Dražen Ričl (poznat kao Zijo ili Para) zadobio je teške povrede i preminuo u bolnici 1. oktobra iste godine. Jedini je preživeo Zlatko Arslanagić, koji ovih dana slavi 61. rođendan.

„To je bio težak dan. Mi smo već bili na stadionu u Mostaru, bio je pun, a tek oko pola 8 uveče došla je policija. Scena je bila dirljiva, nastao je muk na stadionu, ugasili su muziku, a kako smo mi krenuli prema bolnici u Mostaru, tako je i sa nama krenula sva ta publika. Ispred bolnice bilo je tri, četiri hiljade ljudi“, prisetio se Dražen Žerić Žera tragedije koja je Crvenu jabuku zavila u crno. Dodao je da je bilo teško, ali da im je publika uvek pomagala. To su bili teški trenuci, ali kaže da suzu nije pustio.

„Nisam plakao, muška suza je najteža. Ako ti plačeš, onda svi plaču. Zato mislim da muškarac treba da sakrije tu suzu jer je najteža“, rekao je Žera, koji ne krije koliko mu je Crvena jabuka važna.

Gotovo tri godine nakon tragedije, za magazin Ćao progovorila je Elvira, majka poginulog Dražena Ričla.

„Sećam se, bila je nedelja pre nesreće. Dražen je pričao o turneji, o tom drugom albumu. Zapamtila sam dobro njegovu rečenicu: Voleo bih da se sve ovo odloži. Kamo sreće da se ikako moglo odložiti“, započela je tada. Draženovo ponašanje joj je bilo čudno, kao da je nešto predosećao.

„Nakon toga, dok smo tako lepo pričali, moja snaha je rekla da je interesuje hiromantija (čitanje iz dlana). Onda je Dražen strogo pogledao u nju, okrenuo joj dlanove i radoznalo upitao: Koliko ću ja živeti? Kasnije, kad se dogodi neka slična nesreća, učini nam se da je sve to bilo neko predosećanje, znate“, ispričala je.

Elviri se nije dopadao automobil kojim su putovali u Mostar, ali sin ju je uverio da će ići Golfom jer je on nov, a Žera dobar vozač. Kako se našao baš u Fići, nije joj bilo jasno. Za nesreću joj je javio Žera:

„Teta Elvira, ovde Žera. Zovem vas iz Mostara.“ A ja, ne sluteći ništa loše, na to njegovo: „Šta je bilo? Jeste li se tamo u Mostaru posvađali pa nećete da dođete kući?“ Onda je nastupila mala pauza, pa će meni Žera tiho: „Pa, teta Elvira, jeste li vi čuli za ovu nesreću?“ Ja mu kažem da nisam ništa čula. A onda on skrušeno i tužno, jedva da sam mogla da ga čujem: „Bila je nesreća, Aljoša je poginuo, a Zlaja i Dražen su u Mostaru, u bolnici“, prisetila se.

Elvira je ispričala da je na Draženovoj sahrani bilo oko 10.000 ljudi, čega ona tada nije bila svesna, ali su joj kasnije ljudi pričali da su trebali sati da svi odu sa groblja.

„To je moj Dražen zaslužio jer su ga svi zaista neizmerno voleli. Mogu vam samo reći: proleće ga donelo, jesen ga odnela. Kratak je bio njegov vek. Ali, mislim da je za te svoje godine postigao mnogo više nego što bi neko drugi za duži, dvostruki život. Život mu je bio stvarno sadržajan“, zaključila je.

Na Draženovom nadgrobnom spomeniku u obliku presečene jabuke uklesan je stih iz jedne od njegovih pesama:

„Prođe avgust, srećo moja, vreme da se rastane. Bilo je izgleda previše lepo, da nam tako ostane.“

(Ona.rs/Story.hr)