Jedan od najznačajnijih vaterpolista karijeru duguje NJOJ: "Svim silama me je zadržala, hteo sam da odustanem"

U sportu često govorimo o talentu, disciplini, radu i odricanju. Ređe o onim tihim, gotovo nevidljivim trenucima koji odluče sudbinu - o rečenicama izgovorenim u detinjstvu, o nečijoj upornosti, o ljubavi koja gura i bordi iz senke. A upravo takva priča stoji iza karijere jednog od najznačajnijih srpskih vaterpolista današnjice - Radomira Drašovića.

Olimpijski šampion, reprezentativac Srbije i jedan od stubova zlatne generacije, danas deluje kao da je za bazen bio predodređen. Snaga, fokus i borbenost koje pokazuje u vodi ostavljaju utisak sportiste koji je oduvek znao gde pripada. Ipak, istina je mnogo nežnija i mnogo ličnija.

Preporučujemo

Jer da nije bilo dve posebne žene, Radomir Drašović možda nikada ne bi postao vaterpolista.

Kafa, ekipa i porodica kao oslonac

Danas, kada se govori o njemu, Drašović često ističe jednostavne stvari - dobru kafu, ekipu sa kojom deli svakodnevicu i porodicu koja mu je stalna podrška. U jednom intervjuu priznao je da je naviku ispijanja kafe „pokupio“ upravo od saigrača, i da se ta mala rutina zadržala do danas.

"Sa mojim momcima iz ekipe počeo sam da pijem i kafu i to se nastavilo do dana današnjeg. Možda sada malo i preterujem, ali dok ide - ide", rekao je tada kroz osmeh.

Iza te ležernosti, međutim, stoji čvrst temelj. A on je postavljen mnogo ranije nego što su došle medalje, dres reprezentacije i olimpijsko zlato.

Sestra koja je rekla da ostaje u vodi

Javnosti je malo poznato da je ključnu ulogu u Radomirovoj odluci da se bavi vaterpolom imala Milica, jedna od njegove dve starije sestre. U periodu kada je, poput većine dečaka, želeo da se oproba u fudbalu i košarci, Milica je bila ta koja je, bez mnogo kompromisa. rekla „ne“.

I bila uporna.

"Ona je presudila svojom gnjavažom i nedozvoljavanjem da idem na fudbal i košarku, jer je bila starija sestra. Pošto imam dve starije sestre, Milica je svim silama pokušavala da me zadrži u vodi i da počnem da igram vaterpolo", ispričao je Radomir iskreno, bez ulepšavanja.

Nije to bila odluka iz ambicije, već iz brige. Iz osećaja da je voda mesto gde će njen mlađi brat biti bezbedan, usmeren i svoj. I bila je u pravu.

Dve sestre, jedan put i mnogo krivina

Kako sam Radomir priznaje, njegove sestre nisu bile važne samo na početku sportskog puta. Njihova uloga se nastavila i onda kada je bilo najteže - u godinama odrastanja, sumnji i unutrašnjih borbi koje dolaze sa pubertetom.

"Rekao bih da ih slušam. Imale su veliki uticaj da prođem bez nekih većih problema sve one krivine na koje sam tokom puberteta nailazio", rekao je u jednom razgovoru.

Te „krivine“ često odlučuju sudbinu mladih sportista. Neki skrenu, neki se izgube, neki odustanu. Radomir nije. Upravo zato što je, kako kaže, imao ko da ga zadrži „na zemlji“.

"Uspele su da me zadrže na pravom putu i da znam gde treba da idem i da gledam. Naravno, uz mamu i tatu, one su imale možda i veći uticaj u tom smislu".

Zlatna medalja i neispričana zahvalnost

Danas, kada oko vrata nosi olimpijsko zlato, Radomir Drašović stoji kao simbol uspeha, rada i istrajnosti. Iza tog uspeha, međutim, stoji priča koja ne počinje u bazenu, već u porodičnom stanu, između starijih sestara i mlađeg brata kog su čuvale - ponekad i protiv njegove volje.

A možda je upravo u toj rečenici sažeto sve: najveće odluke u životu često donesu oni koji nas najviše vole, i to onda kada još nismo svesni koliko je njihov glas važan.

U slučaju Radomira Drašovića, dve žene su odlučile - i Srbija je dobila olimpijskog šampiona.

(Ona.rs)