Godinama sam ponavljao "treba da budem zahvalan" - tek sa 42 sam shvatio da sam time lagao sebe

U poslednjih desetak godina zahvalnost je postala gotovo univerzalni savet za srećniji život. Psiholozi, motivacioni govornici i društvene mreže neprestano nas podsećaju da treba da brojimo svoje blagoslove, vodimo dnevnike zahvalnosti i fokusiramo se na ono što imamo.

I zaista, istraživanja pokazuju da zahvalnost može imati snažan pozitivan efekat na mentalno zdravlje. Međutim, sve više ljudi počinje da primećuje jednu neobičnu pojavu - ponekad zahvalnost koristimo kao način da potisnemo sopstvene emocije.

Preporučujemo

U toj zamci našao se i autor ove ispovesti, koji je tek u četrdesetim godinama shvatio da je godinama ponavljao "treba da budem zahvalan", dok je u stvarnosti ignorisao ono što ga zaista muči.

Trenutak kada sam shvatio šta radim sebi

Prošle nedelje proveo sam dva sata zaglavljen u saobraćaju zbog velike nesreće ispred mene. Leđa su me bolela, propustio sam važan poziv, a gorivo mi je bilo na rezervi.

I znate šta sam rekao ženi kada sam konačno stigao kući?

"Baš sam srećan što nisam ja bio u toj nesreći."

Pogledala me je čudno.

"Ne izgledaš kao neko ko se oseća srećno."

Bila je u pravu. Bio sam potpuno iscrpljen i frustriran.

Ali negde usput sam sebe istrenirao da svaku neprijatnu situaciju odmah preformulišem u nešto na čemu treba da budem zahvalan.

Tada sam shvatio nešto neprijatno - verovatno već petnaest godina koristim zahvalnost kao način da gaslajtujem samog sebe.

Kada zahvalnost postane poricanje

Nemojte me pogrešno shvatiti - zahvalnost je moćna stvar.

Brojne studije pokazuju da poboljšava mentalno zdravlje, odnose i opšte zadovoljstvo životom.

Ali postoji jedna strana o kojoj se retko govori: zahvalnost može postati sofisticirani oblik emocionalnog izbegavanja.

To je kao kada na zid sa vlagom nanesete novi sloj farbe. Na trenutak izgleda bolje, ali problem ispod površine i dalje postoji.

Sećate se pojma toksične pozitivnosti koji je pre nekoliko godina postao popularan?

Zahvalnost, kada se koristi pogrešno, može biti njen mnogo suptilniji rođak. Razlika je u tome što pozitivnost lako prepoznamo - ali zahvalnost deluje kao nešto što je uvek dobro.

Kako sam zahvalnošću pokušavao da rešim probleme

Kada sam posle penzionisanja prošao kroz težak period koji danas prepoznajem kao depresiju, znate šta sam radio?

Pojačao sam praksu zahvalnosti.

Svako jutro zapisivao sam pet stvari na kojima sam zahvalan.

"Zahvalan sam na svom zdravlju."
"Zahvalan sam na porodici."
"Zahvalan sam na ušteđevini."

Sve je to bilo istina.

Ali sam potpuno promašivao suštinu - u tom trenutku sam tonuo.

Razlika između zahvalnosti i samogaslajtinga

Kako znati kada zahvalnost prelazi granicu i postaje način da negiramo sopstvene emocije?

Za mene je odgovor bio fizički osećaj.

Prava zahvalnost je topla i smirujuća. Oseća se kao širenje u grudima.

Ali forsirana zahvalnost deluje stegnuto, kao da nosite majicu koja vam je broj manja.

Postoji jednostavan test.

Kada kažete da ste na nečemu zahvalni, zapitajte se:

• Da li se osećate bliže sopstvenom iskustvu ili dalje od njega?
• Da li imate više prostora da rešite problem ili ste upravo zatvorili razgovor sa sobom?

Kada zahvalnost prikrije prave emocije

Jednom sam morao da otpustim zaposlenog koji mi je ujedno bio i prijatelj.

Situacija je bila komplikovana, odluka neophodna, ali osećao sam se užasno.

Moja prva reakcija?

"Zahvalan sam što imam firmu dovoljno uspešnu da zapošljavam ljude."

Istina? Da.

Korisno? Uopšte ne.

Ono što mi je zapravo trebalo bilo je da prihvatim koliko je ta odluka bila teška. Da priznam da sam izgubio prijateljstvo i da me to boli.

Zašto to radimo sebi

Pre oko pet godina počeo sam svake večeri da vodim dnevnik.

Kada sam se kasnije vratio tim zapisima, obrazac je bio očigledan.

Što su stvari bile teže, moja zahvalnost je postajala agresivnija.

Kao da sam pokušavao pozitivnim razmišljanjem da pobegnem od stvarnih problema.

U periodu kada je moj brak bio na ivici raspada, dnevnik je bio pun ovakvih rečenica:

"Zahvalan sam što još živimo pod istim krovom."
"Zahvalan sam što još razgovaramo."
"Zahvalan sam na godinama koje smo proveli zajedno."

Ono što nisam radio?

Nisam vodio teške razgovore. Nisam priznao koliko sam uplašen.

Zahvalnost je bila sigurnija.

Kako držati dve istine istovremeno

Danas pokušavam nešto što zovem iskrena zahvalnost.

To izgleda ovako:

"Ova situacija je frustrirajuća i vidim neke stvari koje cenim."

"Mučim se sa ovim i znam da imam resurse da prođem kroz to."

"Nije ispalo kako sam želeo i nešto iz ovoga učim."

Ključna je reč "i".

Ona ne briše prvi deo rečenice. Samo dodaje novu perspektivu.

A ponekad tog "i" nema.

Ponekad stvari jednostavno nisu dobre - i to je u redu.

Niste jedini

Ako ste nekada koristili zahvalnost da potisnete neprijatne emocije, niste jedini.

Većina nas nije naučena kako da sedi sa teškim osećanjima bez potrebe da ih odmah popravi ili preformuliše.

Ali prava zahvalnost ne traži da negirate istinu.

Ona bi trebalo da produbi iskustvo života, a ne da ga zameni.

I ako imate 42, 52 ili 62 godine i tek sada to shvatate - i to je u redu.

Jer nikada nije kasno da počnete da budete iskreni prema sebi.

(Ona.rs)