Harvard otkriva NAJVEĆU GREŠKU pred starost, 89% penzionera kaže isto: Putovanja i uspesi nisu ono za čim žale

Prošle nedelje istraživači sa Harvarda objavili su podatak koji zvuči gotovo brutalno iskreno: čak 89 odsto penzionera kaže da bi voleli da su tokom života više ulagali u odnose sa ljudima nego u penzione fondove. Ne više novca. Više vremena. Više iskrenosti. Više onih trenutaka kada se pojaviš za nekoga, iako nemaš nikakvu korist od toga.

To me je podsetilo na razgovor koji sam nedavno vodila sa jednom koleginicom iz redakcije koja je pre godinu dana otišla u penziju. Prvu godinu je provela radeći ono o čemu je maštala decenijama, putovala je, obilazila mesta sa svoje liste želja, radila sve ono što je nekada odlagala zbog posla.

- Videla sam Severnu svetlost, rekla mi je dok je mešala kafu. "I nisam osetila ništa."

Ta rečenica mi se uvukla pod kožu jer razbija jednu veliku iluziju o kojoj retko govorimo.

Mit o savršenoj penziji

Veći deo života provodimo zamišljajući penziju kao veliku nagradu koja nas čeka na kraju dugog rada. Putovanja o kojima smo maštali, hobiji za koje nismo imali vremena, mirni dani u kojima konačno živimo sporije i slobodnije.

Planiramo krstarenja, kurseve slikanja, planinarenje, golf ili vrtlarstvo. Pravimo pažljivo osmišljene liste želja i verujemo da će ispunjenje doći onog trenutka kada napokon imamo vremena za sebe.

Ali postoji jedna istina koju vam niko neće reći na seminarima o planiranju penzije: možete obići pola sveta i opet se osećati prazno ako nemate sa kim da podelite taj trenutak.

Možete se popeti na Maču Pikču i stajati na vrhu sveta, a da vas tamo dočeka tišina jer nemate kome da pošaljete poruku kada se spustite.

Putopisni fotograf Avner Ofer to objašnjava jednostavno.

- Za mene putovanje nije samo gledanje poznatih mesta. Suština je u povezivanju sa ljudima i kulturama.

Ono što zaista ostaje kada se život uspori

Psihijatar dr Robert Volding­er sa Harvardske medicinske škole to kaže vrlo jasno.

- Kvalitet naših odnosa najvažniji je faktor za sreću i dobrobit u životu.

Ne broj pečata u pasošu. Ne broj hobija koje smo savladali.

Kvalitet odnosa.

- Moja komšinica i ja imamo prijateljstvo koje traje 35 godina. Počelo je sasvim banalno, pozajmljenom šoljom šećera, a nastavilo se hiljadama razgovora koji su nas držali kroz sve faze života.

Videla me je kada sam gubila posao, kada sam prolazila kroz teške godine sa tinejdžerima i kada sam prvi put osetila strah od penzije. Prošlog meseca sam imala manju operaciju. Nije me pitala da li mi nešto treba. Samo je došla sa šerpom supe i sela pored mene.

Takve stvari imaju težinu koju nijedna destinacija na svetu ne može da zameni.

Istraživanja to potvrđuju iznova i iznova. Društvene veze, održavanje i širenje kruga ljudi oko nas, pokazale su se kao jedan od ključnih faktora emocionalnog zdravlja u starosti.

Kriza odnosa o kojoj retko govorimo

Penzija često donese još jedno neprijatno otkriće. Neka prijateljstva koja su izgledala stabilno zapravo su bila vezana samo za svakodnevnu rutinu.

Kada nestanu pauze za kafu u kancelariji i zajednički projekti, nestane i odnos.

Taj proces razdvajanja ume da bude bolan jer shvatite da su neki ljudi bili deo vašeg života samo zato što ste se svakodnevno viđali.

Psihološkinja dr Džulijan Holt-Lunstad sa Univerziteta Brigam Jang upozorava da su društvene veze jedan od najjačih prediktora sreće u starosti.

Ipak, većina nas mnogo više vremena posvećuje planiranju finansija nego odnosima. Pratimo broj koraka na pametnim satovima, ali retko brojimo iskrene razgovore koje smo vodili sa ljudima koji nas zaista poznaju.

Zakazujemo lekarske preglede, ali dopuštamo da prođu meseci bez poziva prijatelju koji bi nas razumeo u jednoj rečenici.

Odnosi koji daju smisao

Direktorka Centra za dugovečnost na Stanfordu, dr Laura Karstensen, kaže da je osećaj svrhe ključan za kvalitetan život u starosti.

Ali svrha se retko nalazi u spisku destinacija ili aktivnosti. Ona se nalazi u tome da nekome značite.

U tome da ste osoba koju neko zove kada ima dobre vesti. Da vaše odsustvo ostavlja prazninu u nečijem danu.

Posle godina u kojima sam jurila iskustva, shvatila sam da ona najlepša gotovo uvek uključuju druge ljude. Putovanje je bogatije kada ga delite sa nekim ko vas zasmejava.

Obrok ima drugačiji ukus kada sedite za stolom sa ljudima koji znaju celu vašu priču.

Čak i jedno mirno popodne sa unucima može da postane avantura kada ste zaista prisutni u tom odnosu.

Jedina lista želja koja zaista ima smisla

Kada bih mogla da dam savet sebi iz vremena pre penzije, ne bih govorila o investicionim fondovima niti o destinacijama koje treba videti.

Rekla bih sebi da ulažem u ljude.

Da zovem prijatelje i kada nemam razlog. Da prihvatam pozive na kafu čak i kada sam umorna. Da budem tu za druge i onda kada je neprijatno ili nezgodno.

Jer lista želja koja na kraju života zaista ima smisla ne sadrži mesta koja treba videti.

Ona sadrži ljude koje treba voleti, razgovore koje treba voditi i odnose koje treba produbiti.

Severna svetlost će biti na nebu i sledeće godine.

Ali prilika da izgradimo duboke i iskrene odnose sa ljudima oko sebe polako se smanjuje svakog dana kada je odložimo za nešto što izgleda hitnije, ali je mnogo manje važno.

(Ona.rs / GEEditing)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.