Oni su Srbi sa Titanika: Priča jednog Nikole ostavlja bez daha- ona ga je izvukla iz smrtonosne ledene vode

Tog 15. aprila 1912. godine, “nepotopivi” Titanik, tada najveći i najluksuzniji putnički brod na svetu, krenuo je na svoje prvo putovanje iz Velike Britanije ka Americi. Za samo dva sata i 20 minuta, sudbina je zapečatila njegovu tragediju - od 2.224 putnika i člana posade, 1.523 osobe izgubile su život u ledenim vodama severnog Atlantika.

O tome šta se dešavalo u poslednjim trenucima pričali su preživeli, dajući nam priče pune straha, hrabrosti, ali i nepoznatih detalja koje zvanične knjige ne beleže.

Preporučujemo

Titanik je bio simbol moći i tehnološke inovacije početkom 20. veka. Kompanija „Vajt Star Lajn“ uložila je sve da brod dominira prekookeanskim saobraćajem, a zbog svoje veličine i napredne tehnologije nazivali su ga “nepotopivim”.

Ali koliko je Srba bilo na ovom brodu? Prema podacima sa sajta „Enciklopedija Titanika“, na Titaniku je bilo 34 putnika sa ovih prostora, svi u trećoj klasi. Samo Jozef Draženović iz Hrastelnice imao je tu nesreću da mu telo bude identifikovano - tela ostalih nisu nikada pronađena.

Ipak, bilo je i onih koji su preživeli. Među njima su Mara Banski, Ivan Jalševac, ali i Nikola Lulić - mladić iz sela, koji je ceo život bio u borbi za opstanak.

Nikola je radio na njivi dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Nije želeo da služi vojsci koja nije srpska, pa je 1902. godine dezertirao. Nije se mogao vratiti kući, pa je trbuhom za kruhom krenuo u Ameriku. Nakon godina teškog rada u rudniku u Minesoti, vratio se u rodno selo, ali život tamo nije bio lak. Posao nije mogao da nađe, pa je odlučio da ponovo krene u pečalbu – ovaj put, sudbina ga je odvela na Titanik.

Nikola je kasnije opisivao Titanik kao plutajući grad, brod bez premca. Ali taj grad je ubrzo postao mesto straha i panike. Putnici treće klase nisu ni znali da brod tone dok voda nije počela da ulazi u njihove kabine. Čamaca za spasavanje bilo je premalo, a mnogi od njih spuštani su poluprazni, što je izazvalo bes i očaj među putnicima.

O tome kako je Nikola preživeo postoje dve verzije. Jedna kaže da je, kada je završio u ledenoj vodi, imao oficirsku kapu i zato su ga izvukli u čamac. Druga, toplija verzija, priča da je spasio život detetu koje je upalo u vodu, a zahvalna majka ga je povukla u čamac.

Tako je Nikola imao priliku da vidi Titanik kako tone pred njegovim očima, a brod “Karpatija” ga je prevezao do Njujorka. Nakon kratkog boravka kod rođaka u Čikagu, nastavio je put u rudnik u Minesoti, gde je radio do kraja Prvog svetskog rata. Na kraju se vratio u domovinu i živeo mirno u novoosnovanoj zajedničkoj državi sve do smrti 1962. godine, u 79. godini.

Priče Srba sa Titanika nisu samo brojke i činjenice - to su sudbine, hrabrost i snaga koju nosimo kroz generacije. Nikola Lulić i njegovi saputnici dokaz su da čak i u najtežim trenucima, ljudska volja može nadmašiti nesreću.