„Nesam došla u Beograd da obilazim buvljaci, 'oću da vidim butici“: Zašto se ne vraćamo kući

Mòre, treba da znaješ da prvi dani oktobra vrćaju Beograd na fabrička podešavanja. Trotoari postanu tesni, bre, u autobusi se ulazi laktovima, a talas novi studenti vuče kofere sa polomljeni točkići, kȏ da beže od mobilizaciju il’ od sopstvenu prošlost, a toj, dobrim delom, uopšte neje daleko od istinu.

Roditelji traživ stanovi, brucoši gledav oglasi, a svi se pitav kako može garsonjera od dvadeset i kusur kvadrata da košta kȏ pristojna rata za kredit. Oni što već poznavaju grad gledav da produživ dogovori, jer od ugovor nema ništa, da nađev trećeg cimera za dvosoban stan, il’ se Bogu mole da ove godine ni gazda ni kirija ne skočiv. Novi ljudi dođošev, stari ljudi ostanušev, a Beograd gi sve zajedno sažvaće.

Preporučujemo

Za nekoga je to studentski život.

Za nekoga mnogo više, bre, ne se sekiraj.

Za moje društvo sa Juga, Beograd nikad neje bio samo grad kude se studira, nego im je bio jedini izlaz.

„Što južnije, to tužnije“ uvek mi je zvučalo podosta podlo. Nosilo je u sebe onu sitničavu nadmenost, servirano uz lažno sažaljenje i klimanje glavom od ljudi što nikad nisu morali da se zapitav šta ta rečenica nosi sa sobom. Tek na fakultet, kroz druženje sa ljudi iz Vranje, Leskovac i okolna mesta, to prestade da bude fora.

Prestade da označava geografiju.

Postade mera za (ne)mogućnost.

Meni je Beograd oduvek bio blizu. Odrastao sam u Srem, pedesetak kilometara od njega, a od Novi Sad još manje. Ako mi se nešto ne sviđa u mesto kude živim, mogu da odem drugde, a da nemam osećaj kȏ da sam presekao svoj život napola. Kad bi na studije ostao bez dinar, sednem na bus i za sat vremena sam kod kuće za stolom, jedem nedeljni ručak s moji i kukam kako je život težak. Moja opuštenost – prvo finansijska, al’ i mentalna – drugima je delovala sasvim nadrealno.

To je privilegija koju dugo nisam ni registrovao kȏ privilegiju.

Dok sam studirao, mnogima sa Juga sam verovatno delovao kȏ klovn. Ne stvarno, mada bi bilo mnogo zabavnije da sam nosio crveni nos, blesavu periku i na noge najveće cipele na svet. Više sam, mòre, ličio na lika što je među njih ušȏ sa sasvim pogrešno uputstvo za upotrebu, operisan od stres što gi je iznutra grickao.

Moja opuštenost nosila je vrlo konkretnu cenu – tačnije, neku finansijsku bezbrižnost u odnos na njih. Slobodu govora i izražavanja uzimao sam zdravo za gotovo, ne misleći oće li neko da me popreko pogleda ako kažem šta mislim, obučem nešto što većini ne padne na pamet, družim se sa nekoga koga ne bi trebalo da znam ili više pričam o stvari o kojima se u manju sredinu često priča tiše.

Meni je to bilo normalno.

Njima neje.

Mislim da je razlika bila samo u jedno – ja sam znao da mogu da odem.

Ne samo iz grad, nego i iz situaciju, mòre.

Ako se posvađam s nekoga, Beograd mi je dovoljno blizu da odem kući, da ne budem sam. Ako mi se nešto desi, znam da imam kude da se vrnem. Ako pogrešim, greška ne mora da ima posledice što traju godinama, sa dugoročni repovi i trajne traume. Ako rešim da promenim društvo, mogu to da uradim, jer promena kruga ljudi traži samo par klikova i novo mesto za izlazak, umesto društveno izopštenje i etiketu što te prati tri kolena unazad.

Njima što su od Vranje udaljeni 350 km, „idem kući“ neje isto kȏ meni.

Nije ni isti glagol.

Beograd je za veliki broj mladi sa Juga u isti mah i šansa i ucena.

Dođi ovde ako oćeš nešto od život.

Samo nemoj da pitaš kol'ko košta.

Kirija pojede pare. Računi progutav ostatak. Hrana košta, prevoz košta, samostalnost se naplaćuje svakog prvog u mesec. Onaj čuveni koncept studentske slobode – o kom se ispredaju romantizovane priče i pevaju pesme – ovde ima sasvim precizan cenovnik. Za mene je ta ista sloboda bila igralište, a za njih je bila skup sport u koji nemaš pravo na grešku s koraci.

Postoji i jedno mnogo nezgodnije pitanje – šta ako moram da se vrnem?

Meni povratak nikad nije zvučao kȏ pravosnažna presuda, al’ nekome od njih možda je baš to bio.

U Beograd si jedan od hiljadu, i to ume da bude strašno, naročito kad si mlad i ne znaš ni ko si, ni ko bi da budeš. Ujedno, da si anonimus u grad od dva miliona čoveka može da bude oslobađajuće. Niko ne zna ko ti je tatko. Niko ne mora da zna s koga se zabavljaš. Niko ne mora da zna šta si radio prošlu subotu u kafanu. Niko ne zarezuje što si promenio mišljenje.

U manju sredinu stvari imaju duže pamćenje.

Lele, tamo se ljudi poznavaju.

To lepo zvuči dok ne shvatiš da svi znaju sve i za tebe.

Premda praviti lažnu sliku kako je Sever neka mediteranska oaza prosvetljenosti, a Jug mesto kude vreme stoji u mrak, bila bi čista glupost. Sever ima svoju vrstu učmalosti, onu umotanu u ravničarsku dosadu, kude se inercija često prodaje pod šifru „opuštenost“. Jug, s druge strane, nosi neverovatnu živost, humor i toplinu kakvu asfalt velikoga grada najčešće i ne poznaje. Razlika neje u kvalitet ljudi il’ u kulturu, razlika je u resursi i šanse što su nekome date pre nego što uopšte stane na startnu liniju.

Ljudi što sam gi ja upoznao ne beše ni manje ambiciozni, ni manje obrazovani, ni manje sposobni od mene. Mnogi su bili daleko vredniji, sa kristalno jasnu predstavu šta oće od život. Borili su se za svoje ciljevi gladni, sa nekom sirovom energijom što ja u svoju udobnost nikad nisam morao da budim. Njihov trud neje bio samo stvar želje za uspeh, nego jedini način da sebi obezbede mesto pod sunce.

U tome možda i jeste najveća ironija.

Sećam se oni što su imali neverovatnu disciplinu, ne zato što su se takvi rodili, nego zato što su znali šta im ostaje iza leđa. Fakultet neje bio samo fakultet – bio je karta u jedan smer.

Diploma neje značila samo posao.

Značila je mogućnost da se ne vrneš.

To je, bogami, prilično težak teret za dvadesetogodišnjaci.

S druge strane, moja ležernost je dolazila iz svest da mi jedan ispit neće zauvek zapečati sudbinu. Nikad nisam nosio tenziju da ovde moram da uspem kako bi izbegao da se vrnem tamo. Dok je meni Beograd bio mesto kude mogu da probam razne opcije, njima je predstavljao jedini garant da se neće vrnuti u realnost iz koje su se teškom mukom isplivali.

To krije razliku između ambicije i nužde.

Spolja ponekad izgledav isto, bre.

Na stupku mu mož’ stupneš, al’ na sreću ne.

Naravno, Beograd neje nikakva obećana zemlja.

Grad ume mnogo brzo da ti objasni kolko si zamenljiv. Možeš da budeš pametan, vredan i obrazovan, pa gazda da ti kaže da od sledeći mesec plaćaš sto evra više. Možeš da završiš fakultet i da shvatiš da posao što si dobio neje ni približno ono što si zamišljao – ako ga uopšte dobiješ.

Beograd ne rešava „bezizlaz“.

On ga samo ponekad učini podnošljivijim.

Veliki grad daje više mogućnosti, al’ ti daje i više načina da shvatiš kolko ih zapravo nemaš.

Studenti sa juga u Beograd retko dođošev samo zbog indeksa i predavanja. Stižev sa misiju da vide mogu li da naprave život kakav u rodno mesto nije postojao ni u teoriju. Zato priče kako su „ovi sa Juga posebno uporni i žilavi“ u sebi često nose pokvarenu patetiku. Možda oni i jesu takvi, samo neje fer da romantizujemo okolnosti što su gi na tu upornost naterale.

Neje vrlina ako si naučen da nemaš rezervni plan.

Uskoro će oktobar.

Na autobuske stanice pojaviće se roditelji sa decu i previše koferi. Mladi sa izraz na lice što odaje utisak kȏ da su promašili celu planetu. Neko će prvi put da zakorači u studentski dom. Prvi put će da deli ono malo kvadrata sa potpuni stranac. Neko će prvi put da shvati da je „samo još jedan ispit“ mnogo lakše da kažeš nego da položiš.

Neko će iz Vranje da krene za Beograd.

Neko iz Leskovac.

Iz Bela Crkva.

Svi će u neki trenutak da zastanu ispred fakultet i da shvate da su negde stigli.

Možda će im se Beograd učini ogroman, al’ meni je veći problem što je nekima rodni grad postao premali mnogo pre nego što su postali dovoljno odrasli da ga napuste.

Zato ono „što južnije, to tužnije“ i prestaje da bude vic.

Kol'ko daleko moraš da odeš da bi moga da živiš onako kako 'oćeš?

Ili – kol'ko ljudi nikad ne ode, ne zato što neće, nego zato što nema čime?

Mojih pedesetak kilometara od Beograd stvarno neje nikakva životna prednost. Srem neje nikakav tajni danski kanton presađen na sever Srbije, niti je tamo trava zelenija. Samo sam, bez mnogo razmišljanja i bez neke svoje zasluge, odrastao sa luksuz da mi je izlaz uvek bio na sat vremena vožnje s prevoz. Ta blizina me neje učinila boljim, nego prosto pošteđenim.

Ljudi što sam gi ja upoznao na fakultet imali su isti Beograd pred sobom, al’ nisu imali isti put do njega.

To je nešto što sam razumeo tek kasnije.

Stavovi izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove redakcije.

(Ona.rs)