Sto godina od rođenja Pavla Vuisića: Testament najvećeg glumca Jugoslavije nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Pavle Vuisić bio je jedan od onih ljudi koji nisu morali mnogo da govore da bi ostavili snažan utisak. Dovoljni su bili njegov pogled, prepoznatljiv glas i način na koji je izgovarao najobičnije rečenice da publika poveruje kako na ekranu ne gleda glumca, već čoveka iz svog komšiluka. Zato ni danas, gotovo četiri decenije nakon njegove smrti, njegove replike ne blede, a filmovi u kojima je igrao redovno okupljaju nove generacije gledalaca.

Na današnji dan, 10. jula, navršava se tačno 100 godina od rođenja jednog od najvećih glumaca koje je Jugoslavija ikada imala. Pavle Vuisić ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, ali i testament koji se i danas prepričava zbog iskrenosti, humora i reči koje zvuče kao da ih je napisao neko ko je do poslednjeg daha ostao veran sebi.

Od ratnika i novinara do najvećeg glumca Jugoslavije

Pavle Vuisić rođen je 10. jula 1926. godine na Cetinju, od majke Radmile i oca Miše. Malo ko je tada mogao da nasluti da će dečak iz Crne Gore jednog dana postati simbol jugoslovenskog filma i glumac čije će lice ostati zauvek upisano u istoriju domaće kulture.

Njegov život nije od početka bio vezan za umetnost. Tokom Drugog svetskog rata učestvovao je u Narodnooslobodilačkoj borbi, a nakon rata pokušavao je da pronađe svoj put. Studirao je prava, zatim novinarstvo, radio kao novinar Radio Beograda i dugo nije razmišljao o glumi kao životnom pozivu.

Sudbina je, međutim, imala drugačiji plan.

Na film je dospeo gotovo slučajno, a vrlo brzo postalo je jasno da poseduje ono što se ne može naučiti na akademiji - prirodan talenat i harizmu zbog kojih je svaka njegova uloga delovala potpuno stvarno. Nikada nije glumio da impresionira publiku. Naprotiv, činilo se kao da kamera samo beleži njegov život.

Čovek koji nije voleo slavu, a postao je besmrtan

Za razliku od mnogih kolega, Pavle Vuisić nije voleo reflektore, intervjue i javna pojavljivanja. Izbegavao je glamur, nije mario za popularnost, a mnogo prijatnije osećao se na reci, u čamcu ili među prijateljima nego na crvenom tepihu.

Ipak, publika ga je obožavala.

Tokom karijere snimio je više od 120 filmova i televizijskih ostvarenja, a gotovo da ne postoji ljubitelj domaće kinematografije koji nije gledao "Kamiondžije", "Ko to tamo peva", "Maratonce trče počasni krug", "Otac na službenom putu", "Bitku na Neretvi", "Sjećaš li se Doli Bel" ili neko drugo ostvarenje u kojem je ostavio neizbrisiv trag.

Njegove uloge nisu bile velike zbog količine teksta koji je izgovarao. Bile su velike zato što je umeo da ćuti. Jednim pogledom govorio je više nego mnogi glumci u čitavom monologu.

Brojni reditelji smatrali su ga glumačkim genijem. Govorili su da Pavle Vuisić nije igrao likove - on je jednostavno bio oni.

Testament koji je iznenadio celu Jugoslaviju

Šest godina pre smrti, 1. novembra 1982. godine, Pavle Vuisić napisao je svoju oporuku. Bila je kratka, iskrena i potpuno u njegovom stilu - bez patetike, ali sa jasnim željama koje su mnoge iznenadile.

Na početku je napisao:

"Oporuka: Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku."

Svojoj supruzi Mirjani ostavio je svu imovinu uz želju da njome raspolaže kako smatra da je najbolje.

"Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi."

Jedna želja bila mu je važnija od svega

Najviše pažnje privukao je deo testamenta u kojem govori o sopstvenoj sahrani.

Iako je važio za čoveka koji nije voleo ceremonije i pompu, želeo je da bude sahranjen po pravoslavnim običajima.

"Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju."

Međutim, odmah zatim dodao je želju koja je najbolje oslikavala njegov karakter.

"Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i ćute. Ćute. Neka u sebi pjevaju."

Rečenica koja se i danas prepričava

Na kraju testamenta Pavle Vuisić ostavio je molbu koja je decenijama jedna od najcitiranijih u domaćoj javnosti.

"Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim:

Da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*em mater."

Te reči, napisane njegovim prepoznatljivim stilom, ostale su deo kulturne istorije gotovo podjednako kao i njegove filmske replike.

Nasleđe koje ne prolazi

Pavle Vuisić preminuo je 1. oktobra 1988. godine u Beogradu, u 63. godini života. Iza sebe nije ostavio samo bogatu filmografiju, već i merilo po kojem se i danas procenjuju veliki glumci.

Sto godina nakon njegovog rođenja, njegovi filmovi i dalje se gledaju sa istim zadovoljstvom, njegove replike citiraju, a mladi glumci uče na primerima njegove prirodnosti. Malo je umetnika koji su uspeli da ostanu toliko prisutni u svakodnevnom životu publike kao što je to pošlo za rukom Pavlu Vuisiću.

Možda je upravo zato njegovo ime odavno preraslo okvire filmske umetnosti. Za mnoge ljude širom nekadašnje Jugoslavije, Pavle Vuisić nije bio samo glumac. Bio je simbol jednog vremena, čovek koji nikada nije jurio slavu, a zauvek je postao besmrtan.

(Ona.rs / Kulturna Stranica)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.