Jedan je nasledio presto, dvojicu je otac poslao u smrt: Tragične sudbine sinova Sulejmana Veličanstvenog

Rođeni u porodici jednog od najmoćnijih vladara sveta, Sulejmanovi sinovi imali su obrazovanje, bogatstvo i mogućnost da jednog dana upravljaju ogromnim carstvom. Ipak, pripadnost dinastiji nije im garantovala ni dug život ni sigurnost. Neki su umrli još kao deca, dok su drugi stradali po naređenju sopstvenog oca.

Njihove sudbine ponovo su privukle pažnju zahvaljujući seriji "Sulejman Veličanstveni", ali istorija je na pojedinim mestima složenija od televizijskog scenarija. Posebno kada je reč o odgovornosti Hurem, navodnim trovanjima i poslednjim željama osuđenih prinčeva.

Preporučujemo

Iako se u popularnim tekstovima često navodi da je Sulejman imao devet sinova, Tursko istorijsko društvo navodi osmoricu: Mahmuda, Murata, Mustafu, Mehmeda, Abdulaha, Selima, Bajazita i Džihangira. Ahmed, koji se pojavljuje na pojedinim spiskovima, nije naveden među njima.

Mustafa: Omiljeni princ koga popularnost nije spasla

Mustafa, sin Sulejmana i Mahidevran, bio je jedan od najozbiljnijih kandidata za presto. Uživao je podršku među vojnicima, a njegovo ime vezivalo se za budućnost carstva.

Upravo je položaj mogućeg naslednika nosio najveću opasnost. Dok je Sulejman još vladao, podrška koju je njegov sin imao mogla je da bude shvaćena i kao pretnja.

Mustafa je pogubljen 1553. godine, tokom pohoda protiv Persije, po očevom naređenju. Optuživan je da namerava da preuzme vlast, a njegova smrt izazvala je snažne reakcije i žalost među pristalicama.

U pričama o njegovom padu glavnu ulogu često imaju Hurem i njen zet, veliki vezir Rustem-paša. Njihov politički interes da presto pripadne nekom od Hureminih sinova jeste važan deo ove priče. Ipak, dvorska suparništva ne daju osnov da svaki detalj navodne zavere prihvatimo kao nesporno dokazan. Odluku o pogubljenju doneo je Sulejman.

Mehmed: Naslednik čije je planove prekinula prerana smrt

Mehmed, sin Hurem i Sulejmana, rođen je 1521. godine. Kao mladi princ poslat je da upravlja Manisom, važnim mestom u pripremi osmanskih prinčeva za buduću vlast.

Međutim, umro je 1543, sa svega 22 godine. Njegova smrt promenila je odnose među mogućim naslednicima i ostavila dubok trag u porodici.

U popularnim prepričavanjima pojavljuje se i optužba da je Mahidevran organizovala njegovo zaražavanje kako bi uklonila Mustafinog suparnika. Takvu priču ne treba predstavljati kao utvrđenu istorijsku činjenicu: prerana smrt princa sama po sebi nije dokaz ubistva.

Bajazit: Sukob sa bratom završio se smrću njegove dece

Posle Mustafine i Mehmedove smrti, borba za nasleđe svela se na dvojicu Hureminih sinova, Selima i Bajazita.

Njihovo suparništvo preraslo je u otvoren oružani sukob. Sulejman je podržao Selima, a Bajazit je posle poraza kod Konje 1559. godine pobegao u Persiju. Sa sobom je poveo četvoricu sinova, nadajući se zaštiti šaha Tahmaspa.

Utočište se, međutim, pretvorilo u zatočeništvo i predmet pregovora. Bajazit i njegova četiri sina na kraju su predati osmanskim predstavnicima i zadavljeni. Ubijen je i njegov najmlađi sin, koji je ostao u Bursi. Borba za presto tako je odnela i živote dece koja u njoj nisu mogla da odlučuju.

Džihangir: Priča o smrti od tuge ostala je predanje

Najmlađi sin Hurem i Sulejmana, Džihangir, imao je telesni deformitet kičme i zdravstvene teškoće. Njegov život nije bio obeležen istom borbom za vlast kao životi starije braće.

Umro je 1553. godine, nedugo posle Mustafinog pogubljenja. Iz te vremenske blizine razvila se poznata priča da nije mogao da preživi žalost za polubratom.

To je potresan motiv, naročito u televizijskom pripovedanju, ali nije isto što i pouzdano utvrđen uzrok smrti. Tvrdnju da je "umro od tuge" zato treba zadržati u domenu predanja.

Selim: Jedini koji je dočekao presto

Kada je Sulejman umro 1566. godine, Selim je ostao jedini živi sin koji je mogao da ga nasledi. Vladao je kao Selim II do 1574. godine.

Za razliku od oca, nije izgradio sliku vladara koji lično predvodi velike pohode. Važnu ulogu u državnim poslovima imao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović. Ipak, svođenje njegove vladavine isključivo na vino i zabavu zanemaruje političke i vojne događaje tog perioda, uključujući osvajanje Kipra.

Selim je dobio ono zbog čega su se njegova braća nadmetala i stradala. Ali kada je konačno seo na presto, nijedan Sulejmanov sin više nije bio živ da mu bude suparnik.

(Ona.rs)