Ko je bila sultanija Hurem, najmoćnija Ukrajinka osmanskog carstva i prva žena oslobođena ropstva

Pored toga što je imala veliku moć i vršila ogroman uticaj na politiku tadašnjeg turskog carstva i igrala vodeću ulogu u mnogim državnim aferama, smatrana je i velikom humanitarkom

Haseki sultanija Hurem smatra se jednom od najmoćnijih žena Osmanskog carstva i jednom među najmoćnijim ženama u istoriji čovečanstva.

Pored toga što je imala veliku moć i vršila ogroman uticaj na politiku tadašnjeg turskog carstva i igrala vodeću ulogu u mnogim državnim aferama, smatrana je i velikom humanitarkom.

Preporučujemo

Ona je takođe bila i prva žena u stoletnoj tradiciji koja je oslobođena ropstva i udata za sultana, a nakon smrti princa Mustafe bila je jedina naslednica Majke sultanije. Kao zakonita supruga osmanskog sultana Sulejmana I, rodila je budućeg slutana Selima II, Mihrimah sultaniju, kao i prinčeva Mehmeta, Bajazida, Džihangira i Abdulaha.

Poreklo i detinjstvo

Njeno pravo ime, kao i njeno djetinjstvo, nisu sasvim poznati. Pretpostavlja se da se zvala Anastasija ili Aleksandra La Rossa ili Roskelana i da je rođena 1506. godine. Bila je Ukrajinka porieklom iz Poljske, dela teritorije koje pripada današnjoj Ukrajini.

Njen otac je bio pravoslavni ukrajinski sveštenik. U to vreme u pravoslavnim zemljama devojke uzrasta od šest do 13 godina obično su delile sličnu sudbinu, pa su i nju, kao i mnoge njene zemljakinje u Carigradu (današnji Instabul) prodali  roditelja ili je odvedena kao sužanj u belo roblje u Osmansko carstvo.

Takve devojke uglavnom su kupovane za bogata domaćinstva osmanske više klase ili sultana, ali kao bele robinje, za razliku od crnih, nisu radile teške poslove, već su služile kao kalfe, družbenice i dvorske dame.

Na dvoru se našla tako što ju je Ibrahim-paša, iz zahvalnosti, kupio i poklonio svom prijatelju sultanu Sulejmanu I, nakon čega se mlada Aleksandra našla u haremu zajedno sa 300 drugih robinja. Ova lepa devojka imala je vatreno crvenu kosu, a opisivana je kao nežna, vitka, ljupka i očaravajuća. Uz to je bila veoma inteligentna, promućurna i vesela, smejala se i rado šalila. Tako je i dobila ime Hurem, što znači "nasmejana", "radosna".

Kao i sve mlade haremske dame, ona je u početku dobijala lekcije turskog jezika i islama. Učila je čitanje i pisanje ljubavnih pisama, šivenje i pletenje, pevanje, ples, sviranje jednog muzičkog instrumenata, pa i vežbanje ljupkog i gracioznog hoda. One koje su bile posebno lepe i zanosne robinje i koje su imale šanse da postanu sultanove konkubine, učene su još posebnim erotskim veštinama.

Dvanaest najatraktivnijih i najtalentovanijih robinja su bile određene kao "gedikli", sultanove sobarice, koje su imale obavezu da ga oblače, kupaju i hrane. Kao "gošće" u sultanovoj postelji imale su šansu da postanu njegove miljenice "ikbal", a ako bi ostale trudne i rodile decu gospodaru, dobijale su počasno zvanje sultanske "konkubine" ili „kadine“, "haseki sultanije", a samo udajom postale bi prave sultanije.

Opčinjeni Sulejman

Rokselana je lako privukla Sulejmanovu pažnju i ubrzo je postala njegova "saputnica" u krevetu. Sulejman je bio opčinjen njom. Ispostavilo se da je sultanova Hurem bila odličan sagovornik i iskrena prijateljica, sa kojom je mogao da piše pesme ili da vodi političke diskusije. Rokselana je uz to bila u stanju da mu daje dobre savete i imala je razumevanja za njegove strahove koje je jedino njoj mogao da prizna, a svojim vedrim duhom lako je upravljala njegovim promenjivim raspoloženjem.

On je zauzvrat sve češće tražio njeno društvo i u potpunosti zanemario svoju glavnu ženu Mahidevran, koja mu je rodila troje dece, od kojih je samo sin Mustafa ostao živ.

Nije dugo potrajalo i Rokselana je zatrudnela i rodila prvenca Mehmeta. To je bio okidač za najveći strah u njenom životu, s obzirom an to da je u Turskoj tada vladao zakon Mehmeda II, po kome je svakom sultanovom nasledniku dozvoljeno da, kad dobije sultanat "sa obzirom na red sveta“, ubije svoju braću po stupanju na presto. Sulejman I nije morao da ispuni tu obavezu, pošto je njegov otac naredio da se pogube ne samo njegova dva brata i sedmorica sinovaca, nego i Sulejmanova četvorica braće, jer je želeo da osigura nasledstvo svome sinu ljubimcu.

Rokselana je rodila još ćerku Mihrimah, koja je postala očeva mezimica i još dva princa, Selima i Bajazida. Oko 1531. godine Rokselana je rodila poslednje dete, sina koji je bio grbav i kao bogalj nije polagao pravo na presto. Zvao se Džihangir.

Rokselana je u to vreme igrala sve važniju ulogu u sultanovom životu i skoro je samo kod nje išao. Zanemario je čak i svog prijatelja Ibrahim-pašu, kojeg je postavio za velikog vezira Rumelije (tj. Balkana). Svog najstarijeg sina Mustafu je postavio za namesnika grada Manis, čime ga je udaljio od centra moći, zajedno sa njegovom majkom, koja je prema zakonu morala da otputuje sa njim.

Kada je druge robinje vremenom je poudavao za svoje paše, odlučio je da učini nešto što se nije dogodilo za 130 godina kod osmanlijskih sultana. Godine 1530. organizovao je svadbu.

- Ove nedelje se u gradu desio jedan sasvim izvanredan događaj, koji je daleko nečuven u istoriji sultana. Veliki gospodar Sulejman je jednu robinju iz Rusije, neku Rokselanu, načinio svojom caricom, i beše bogato slavlje. Ceremonija je održana u seralju (dvoru) i veselje je prevazišlo sve do sada poznate mere. Velike ulice behu noću osvetljene i bilo je mnogo muzike, i gozbe je bilo dosta za sve ljude. Kuće su ukrašene cvećem, i svuda su donete ljuljaške u kojima ljudi satima sede na veliko svoje zadovoljstvo. U starom hipodromu je podignuta velika tribina na kojoj su mesta za caricu i njene dame ograđene zlatnom ogradom. Tu su carica i njen dvor prisustovali jednom raskošnim turniru, u kome su učestovali hrišćanski i muslimanski jahači, zatim akrobati i mađioničari, i jedna procesija divljih zveri i žirafa, čiji su dugi vratovi doskoro dodirivali samo nebo... Ljudi mnogo govore o svadbi i niko ne može da kaže šta ona u stvari znači - izvestio je izvesni Englez Sir Džordž Jang, prenosi "Vikipedija".

Narod je proglasio vešticom

Narod je bio ubeđen da je Rokselana kroz čarobne nauke i vračanje vezala sultana za sebe i proglasio je vešticom. Nije uspela da pridobije ljubav Turaka ni pored svih zadužbina koje je izgradila - među njima pet džamija, kuransku školu, narodnu kuhinju za siromašne, bolnicu itd.

- Sulejman je tako voli i toliko je odan, da se svi njegovi podanici čude i govore kako je ona njega opčinila. Nazivaju "ziadi" ili veštica. Zbog toga su ona i njena deca omraženi i u dvoru i u vojsci, ali niko ne sme ništa da kaže protiv nje, jer je on voli. Ja lično sam samo loše čuo o njoj i njenoj deci, dok se za prvorođenog (Mustafu) i njegovu majku (Mahidevran Gulbehar) govori samo dobro - napisao je mletački poslanik Da Zara tada.

Ali njen uticaj na sultana je samo rastao. Kako je Sulejman zbog stalnih vojnih pohoda bio van kuće, održavali su kontakt preko pisama.

- Moj gospodaru, deo moje duše, koji si sunce moje zemlje i temelj moje sreće. Kada bi znao kako zbog našeg odvajanja moja duša gori i kako se cepa i kako moja ljubav prema tebi ne poznaje dana ni noći, kao bespomoćna tone u moru čežnja... - ostale su ubeležene njene reči, na šta joj je Sulejman odgovorio:

- Tvojoj ljubavi sinoć sam poslao moja osećanja. Dozvoli mi da kada te samo posmatram, meni se čini tvoja lepota kao jedan noćni leptir. Moja ljubljena, ti si svetlo, a ja leptir u tvojoj ljubavi. Kao kada bi se u ružinom vrtu lepote htelo uhvatiti ptica srca, tako je i stanje jednog zaljubljenog koji bi se uhvatio u mreži ljubavi.

Koliko bio nežan sa Hurem, toliko je bio surov sa druge strane, pa je tako pogubio i Ibrahim-pašu, koji mu je dozlogrdio svojim hvalisavanjem i arogancijom da je značajniji od samog sultana. Jedini prijatelj u životu tada mu je ostala Rokselana, koja je bila njegov savetodavac i životna saputnica.

Godine 1543. umro je Mehmet, najstariji Sulejmanov i Rokselanin sin, što je kod nje izazvao stari strah da bi Mustafa, Sulejmanov prvi sin mogao da pogubi njenu preostalu decu. Sa mužem njene prve kćerke Mihrimah, Rustem-pašom koji je bio veliki vezir, Rokselana je pokušavala da ukloni potencijalnu opasnost od Mustafe, koji je naprasno optužen da je spremao obaranje svog oca. Sulejman je poverovao tim optužbama i pogubio Mustafu i njegovog 11-godišnjeg sina, svog sopstvenog unuka. Stupila je velika pobuna janičara, koju je sultan jedva umrio.

Mnogi su smatrali da je Rokselana bila odgovorna za sve što se dogodilo.

Iznenadna smrt

Sultanija je uskoro izgubila i najmlađeg sina Džihangira, koji nije mogao da preboli ubistvo svog voljenog polubrata Mustafe, a Rokselana je preostale godine života pokušavala da smiri sve veće rivalstvo između svoja dva preostala sina.

Čuvena sultanija Hurem preminula je na današnji dan 1558.godine i nije doživela to da se ambiciozni i vlastoljubivi Bajazit u borbi protiv brata posvađao i sa ocem i na kraju podigao pobunu protiv njega. Pobuna nije uspela i Bajazit je sa četvoricom sinova prebegao persijskom caru Tahmaspu, koji ga je prvo dobro primio, ali ga je na kraju izdao zarad 400.000 zlatnika koje je dobio od Sulejmana. Otac je nemilosrdno pogubio sina i četiri unuka.

Sulejmanu je kao uteha ostala odlučna i samopouzdana kćerka Mihrimah, koja je kod sultana preuzela ulogu svoje majke kao savetodavac i sagovornik. On je Rokselanu nadživeo osam godina, pre nego što je preminuo 1566. godine na poslednjem pohodu u Ugarskoj.

Ostao je veran svojoj ženi sve do smrti, a naredio je da bude sahranjen pored nje, u raskošnoj džamiji Sulejmanije.

(Ona.rs)