Marlen Ditrih: Filmska diva koji su obeležili nemačko poreklo, kabare i intrigantan ljubavni život

Ona je deveta po veličini filmska legenda klasičnog holivudskog filma

Marlen Ditrih je bila glamurozna i egzotična nemačka glumica i pevačica, neobična žena čija je karijera trajala sedam decenija.

Nastupala je još u Berlinu 1920-ih, u nemim filmovima, da bi kasnije postala jedna od najplaćenijih glumica Holivuda i šou izvođača uživo, sve do poslednjeg obraćanja javnosti 1980-ih.

Preporučujemo

Danas je jedna od najprepoznatljivijih modnih ikona, dok je nekada bila poznata i po svojim humanitarnim naporima tokom Drugog svetskog rata da podigne moral vojnicima na linijama fronta tokom rata, za šta je dobila nekoliko priznanja od Sjedinjenih Država, Francuske, Belgije i Izraela.

Godine 1999. Američki filmski institut proglasio je Ditrih devetom po veličini filmskom legendom klasičnog holivudskog filma.

Detinjstvo bez oca

Rođena je 27. decembra 1901. godine, kao Marija Magdalena Ditrih, u Leberštrase 65 u naselju Rote Insel u današnjem berlinskom okrugu. Njena majka, Vilhelmina Elizabet Džosefine (rođena Felsing), bila je iz imućne berlinske porodice koja je posedovala firmu za izradu nakita i satova. Njen otac, Luis Erih Oto Ditrih, bio je policijski poručnik. Pored nje, Ditrihovi su imali još, dvoje dece, Marleninog brata i sestru Elizabet koja je bila starija godinu dana od nje.

Kako joj je otac preminuo 1907. godine, njegov najbolji prijatelj Eduard fon Loš, aristokratski prvi poručnik u Grenadirima, udvarao se Vilhelmini i oženio je 1914. godine, ali je i on umro u julu 1916. od povreda zadobijenih tokom Prvog svetskog rata. Fon Loš nikada nije zvanično usvojio sestre Ditrih.

Ime Marlen je dobila tako što je sa oko 11. godina kombinovala svoja prva dva imena, jer ju je porodica i onako zvala Lena. Posle ženske škole i gimnazije, odlučila se za studije violine, ali je bila i zainteresovana za pozorište i poeziju kao tinejdžerka. Međutim, usled povrede zgloba njeni snovi da postane koncertna violinistkinja su uništeni, ali je do 1922. godine bila deo orkestra koji su pratili neme filmove u jednom berlinskom bioskopu. Otpuštena je posle samo četiri nedelje.

Na sceni se pojavljivala kao deo hora, a 1922. godine bezuspešno je pokušala da se upiše na dramsku akademiju pozorišnog reditelja i impresarija Maksa Rajnharta, ali se ubrzo zapslila u njegovom pozorištima kao devojka iz hora, i imala je male uloge u dramama.

Godine 1923. Ditrihova se, kako prenosi Biography, udala za Rudolfa Zibera, filmskog profesionalca koji joj je pomogao da dobije ulogu u filmu "Tragedija ljubavi". Par je sledeće godine dočekao svoje jedino dete Mariju. Kasnije su se razdvojili, ali se nikada nisu razveli.

Holivudski uspeh

Njena karijera je tokom 20-tih rasla, da bi se u istoriju filma, upisala ulogom u prvom nemačkom govornom filmu "Der Blaue Engel" (Plavi anđeo, 1930) holivudskog reditelja Jozefa fon Šternberga. Uskoro je snimljena i verzija filma na engleskom jeziku, i to sa istom glumačkom ekipom. Film je postao veliki hit, a Ditrihova zvedza u Sjedinjenim Državama. Sa svojim dobrim izgledom i sofisticiranim manirima, bila je potpuno prirodan izbor za ulogu Lole Lole, lokalne profesorke koja postaje plesačica u noćnom klubu.

U aprilu 1930, ubrzo nakon premijere filma u Berlinu, Ditrihova se preselila u Ameriku. Ponovo radeći sa fon Šternbergom, glumila je Ejmi Džoli, lounge pevačicu, koja se uplela u ljubavni trougao sa članom Legije stranaca (Gerijem Kuperom) u filmu Maroko. Za ovu ulgou dobila je svoju jedinu nominaciju za Oskara.

Nastavljajući da igra fatalnu ženu, Ditrihova je osporavala klasične predstave o ženstvenosti, pa je tako često nosila pantalone i muževniju odeću na ekranu i van njega, što ju je činilo veoma jedinstvenom i stvaralo nove trendove. Snimila još nekoliko filmova sa fon Šternbergom, uključujući Dishonored (1931), Šangajski ekspres (1932) i Grimizna carica (1934), u kojima je igrala slavnu pripadnicu ruske kraljevske porodice, Katarinu Veliku. Njihov poslednji zajednički film bio je Đavo je žena (1935) - navodno njen omiljeni film.

Kasnije je donekle ublažila svoj imidž uzimajući lakše uloge, devojke iz iz salona u vestern komedijama, kada je snimila nekoliko filmova sa Džonom Vejnom. Smatra se da su njih dvoje u početku imali romantičnu vezu, koja se kasnije pretvorila u snažno prijateljstvo.

Odnos prema nacistima

Ditrihova je bila snažan protivnik nacističke vlade u Nemačkoj. Ljudi povezani sa Adolfom Hitlerom kasnih 1930-ih su je pitali da se vrati u Nemačku kako bi tamo snimala filmove, ali ih je ona odbila. Kao rezultat toga, njeni filmovi su zabranjeni u njenoj rodnoj zemlji. Svoju novu zemlju učinila je svojim zvaničnim domom tako što je postala državljanka SAD 1939.Tokom Drugog svetskog rata, Ditrihova je mnogo putovala kako bi zabavila savezničke trupe, pevajući pesme poput "Lili Marlen" i druge koje će kasnije postati glavne u njenom kabareu. Takođe je radila na ratnim vezama i snimala antinacističke poruke na nemačkom za emitovanje.

Na kraju rata u Evropi, Marlen se ponovo ujedinila sa svojom sestrom Elizabetom i sestrinim mužem i sinom koji su opstali tako što su u nemačkom selu Belzen tokom ratnih godina držali bioskop koji su posećivali nacistički oficiri i zvaničnici koji su nadgledali koncentracioni logor Bergen-Belzen.

Filmska diva je jamčila za svoju sestru i njenog muža, štiteći ih od mogućeg krivičnog gonjenja kao nacističkih kolaboracionista, međutim, kasnije, potpuno je izostavila njihovo postojanje iz svih priča o svom životu, odrekla ih se i tvrdila da je bila jedino dete.

Za njen "izuzetan rekord u zabavi trupa u inostranstvu tokom rata" Ditrihova je dobila Medalju slobode u novembru 1947. godine, što je smatrala svojim "najponosnijim dostignućem", prenosi Vikipedija. Francuska vlada joj je takođe dodelila orden Legije časti za njen ratni rad.

Poslednje godine

Posle rata, snimila je još nekoliko uspešnih filmova, među kojima su se najviše istakle dve snažne sporedne uloge u filmovima Orsona Velsova Dodir zla (1958) i Presuda u Nirnbergu (1961). Kako je njena filmska karijera bledela, započela je uspešnu pevačku karijeru sredinom 1950-ih. Svoju tačku izvodila je širom sveta, od Las Vegasa do Pariza.

Godine 1960. nastupila je prvi put u Nemačkoj, od pre rata. Njen povratak naišao je na mešoviti prijem: uprkos stalno negativnoj štampi, bučnim protestima Nemaca koji su smatrali da je izdala svoju domovinu i dve pretnje bombom, njen nastup je privukao ogromnu publiku. Turneja je bila umetnički trijumf, ali finansijski neuspeh. Ostala je emocionalno iscrpljena neprijateljstvom na koje je naišla, i otišla je ubeđena da se više nikada neće vratiti.

Iste godine je objavljena njena autobiografija, Ditrihov ABC.

Do sredine 1970-ih  potpuno je odustala od nastupa. Preselila se u Pariz gde je provela ostatak života, praktično u izolaciji. Ipak, sredinom 1980-ih dala je audio komentar za dokumentarni film Maksimiliana Šela "Marlene" (1984), ali je odbila da se pojavi pred kamerom.

Filmska i muzička legenda preminula je 6. maja 1992. u svom domu u Parizu. Iza nje je ostala ćerka Marija i četvoro unučadi.

Na njenoj sahrani prisustvovalo je oko 1.500 ožalošćenih u samoj crkvi — uključujući ambasadore Nemačke, Rusije, SAD, Velike Britanije i drugih zemalja — sa hiljadama drugih napolju. Na kovčegu, koji je bio ogrnut francuskom zastavom, stajala je ruža francuskog predsednika Fransoa Miterana i tri medalje. Sveštenik je tada rekao:

- Svi su poznavali njen život kao umetnice filma i pesme, i svi su znali njene čvrste stavove... Živela je kao vojnik i volela bi da bude sahranjena kao vojnik“.

Kontraverzan ljubavni život

Njen profesionalni imidž bio je pažljivo kreiran i održavan, dok je njen lični život uglavnom bio skriven od javnosti. Smatra se da je bila biseksualac i da je uživala u uspešnim gej barovima i drag balovima u Berlina 1920-ih.  Konvencionalnim rodnim ulogama prkosila je i kroz treninge boksa.

Tokom karijere, imala je brojne afere, neke kratkotrajne, neke višedecenijske, često preklapajuće i skoro sve poznate njenom mužu, kome je imala običaj da prenosi intimna pisma svojih ljubavnika. Imala je aferu sa Gerijem Kuperom i Džonom Gilbertom koji je bio u vezi sa Gretom Garbo, te kratku vezu sa Daglasom Ferbanksom mlađim, koji je u to vreme bio oženjen sa Džoan Kroford.

Veze su se samo nizale. Sa rediteljem Piterom Bogdanovičem imala je vezu koja se završila njenim abortusom, a 1938. je imala aferu i sa piscem Erihom Marijom Remarkom. Skoro sedam godina bila je u vezi sa francuskim glumcem Žanom Gabenom.

Ono što daleko više privlači pažnju su njene veze sa ženama - Suzanom Bole, poznatom kao Frede, trenericom i hostesom kabarea u Parizu, te početkom 1930-ih, sa kubansko-američkom spisateljicom Mercedes de Akosta, koja je tvrdila da je takođe ljubavnica Grete Garbo. "Krug za šivanje" je fraza koju je Ditrihova koristila da opiše podzemne, zatvorene lezbejske i biseksualne filmske glumice i njihove odnose u Holivudu. U tom, navodnom "Marleninom šivaćem krugu“ pominju se imena drugih bliskih prijateljica kao što su En Vorner (žena Džeka L. Vornera, jednog od vlasnika studija Vorner), Lili Damita (stara Marlenina prijateljica iz Berlina i supruga Erola Flina), Klodet Kolber  i Dolores del Rio (koju je Ditrih smatrala najlepšom ženom u Holivudu).

Francuska pevačica Edit Pjaf je takođe bila jedna od Ditrihovih najbližih prijateljica tokom njenog boravka u Parizu 1950-ih, a Marlena je bila njena kuma na venčanju sa Žakom Pilom 1952. godine. Među njima su postojale glasine da su i više od prijateljica, kako prenosi Toronto Star.

U svojim 50-im Marlena je više od decenije bila u vezi sa Julom Brinerom, a glasine o njenom ljubavnom životu su postojale sve do njenim 70-ih. Kao ljubavnici su nabrajani Erol Flin, Džordž Bernard Šo, Džon F. Kenedi, Džo Kenedi, Majkl Tod, Džon Vejn, Kirk Daglas i Frenk Sinatra.

(Ona.rs)