Olivera Katarina je opčinila svet celom svojom ličnošću: Uloge su joj maestralne, a pesme i danas rado slušane

Pred njom je klečao i sam Salvador Dali; ona je raznovrsnim repertoarom oduševila jednog od najvećih šanjsonjera Žilbera Beka

Njeni talenat, šarm, lepota i gracioznost oduševili su mnoge javne ličnosti iz domaćeg i stranog sveta filma, umetnosti i politike. Pred njom je klečao i sam Salvador Dali. Ona je raznovrsnim repertoarom oduševila jednog od najvećih šanjsonjera Žilbera Beka. Čak 72 dana uzastopno pevala je u čuvenoj pariskoj Olimpiji. Jugoslavija je imala toliko razloga da se tada ponosi njom, Oliverom Katarinom, zvezdom svetskog kalibra.

Želja za bavljenjem umetnošću

Olivera Šakić rođena je u porodici Budimira Petrovića i Katarine Petrović (rođene Jovančić) 5. marta 1940. godine u Beogradu. Svoje detinjstvo, Olivera je provodila igrajući se sa vršnjacima po ratnim ruševinama Beograda. Dok je trajao rat, njena porodica se često selila iz Beograda u Dobanovce, iz Dobanovaca u Valjevo, iz Valjeva u Zemun, da bi se na posletku nastanili u Pop Lukinoj ulici br. 15, pored Brankovog mosta.

Preporučujemo

Baš taj, Brankov most, bio je glavno okupljalište Olivere i njene družine, koji su se, iako svesni rizika od neke zalutale bombe i obrušavanja zidina, ipak igrali na njemu. Olivera je praktično živela na reci.

Pohađala je osnovnu školu kod Saborne crkve, a uporedo je išla i na balet, kod Ruskinje Sofije Velikove. U predstavi "Pepeljuga" dobila je ulogu pahuljice, a njena drugarica glavnu ulogu. Oliveri je mama vredno šila kostim. Međutim, kada je došao dan premijere, devojčica koja je trebalo da bude Pepeljuga se razbolela i nije mogla da dođe. Profesorka nije znala šta da uradi, ali Olivera je bila spremna da ona postane Pepeljuga, jer se sve vreme trajanja priprema ona zapravo za to i spremala. Krišom je učila tekst, a kada je to Sofija Velikova saznala, zamolila je Oliveru da prihvati ulogu Pepeljuge, što je ona sa ponosom uradila.

Predstava je protekla bez greške. Publika je bila oduševljena. Sofija Velikova takođe. To je bio Oliverin prvi iskorak na polje glume i njena prva velika, glavna uloga.

Nakon osnovne škole, Olivera je pohađala Drugu žensku gimnaziju i pored baleta, išla je i na časove klavira. Otac joj je bio preke naravi i branio joj je dosta toga. Olivera je volela da nosi pantalone, a još više njemu u inat. Majka bi je u haustoru zgrade čekala sa haljinom samo da se presvuče, da je otac ne vidi.

Baš u tom periodu desilo se i prvo zaljubljivanje. Milan Gale Muškatirović, visoki momak, krupnih očiju, tada poznati vaterpolista, sudent Tehnološkog fakulteta bio je njena velika i neprežaljena ljubav. Svakoga dana, Gale bi čekao Oliveru posle škole, a zatim bi dugo hodali sve do njene kuće.

Odlazak u Pariz

Olivera se po želji svoga oca i Galetovoj želji upisala na Pravni fakultet 1958. godine, ali je tamo bila nesrećna i želela je da se ispiše, da bi otišla na Akademiju. Napravila je plan - da Gale ode na odsluženje vojnog roka, a ona će za to vreme biti u Parizu. Majka joj se oštro protivila, iz straha da se tamo neće snaći. Ukrcala se na voz i otišla u Pariz, ostavljajući ubledelu majku na peronu u Veneciji, dokle ju je i ispratila.

Međutim, tamo nije bila baš lepo prihvaćena, niti je mogla bilo gde da se zaposli, ali kada je upisala školu francuskog jezika "Alliance Francaise", upoznala je devojke iz Beograda koje su je lepo prihvatile. Bila je često gladna i sama, ali je izdržala da do kraja leta ostane u Parizu. U septembru se vratila u Beograd, svom Galetu. Njihov odnos nije više bio isti, jer su oboje znali da će uskoro uslediti odlazak na Akademiju, a to je u njemu stvaralo dozu straha i ljubomore.

Tog septembra 1959. godine, prijavila se na Akademiju i primljena je u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić i Mićom Uzelcem. Olivera je bila prepuna radosti i zadovoljstva i sa velikom pažnjom je pohađala sva predavanja. Već na prvoj godini je bila zapažena i dobila je angažman za Atelje 212 da odigra ulogu u farsi "Kad je žena nema" (1960) sa Borom Todorovićem i Taškom Načićem.

Što je više ulazila u svet glume, Gale je bivao sve uznemireniji. Sve su se ređe viđali, a kada bi se videli, izbila bi svađa. Svemu tome doprinelo je i potajno udvaranje Miloša Žutića, Oliverinog starijeg kolege, piše "Prvaoliverakatarina.blogspot.com".

"Koštana", "Sakupljači perja", nagrade i nominacije

Olivera je uveliko bila u glumačkom svetu, uživala bi u društvu svojih kolega u punom bifeu pozorišta, posle uspešno izvedene predstave. Jedan od tih susreta iza scene imao je veliki uticaj na Oliverin život.

Naime, posle odigrane predstave "Koštana" Bore Stankovića (1960), u kojoj je Olivera imala glavnu ulogu, sastali su se u bifeu Narodnog pozorišta reditelj predstave Milenko Maričić, Olivera, Miloš Žutić, Ljiljana Dulović, Ljiljana Kontić i drugi umetnici. Raspravljali su o ostvarenju "Koštana" i govorili da je to vrlo smela predstava, oslobođena folklornih elemenata, ali pomalo hladna i lišena emocija, na koje je publika navikla kada odlazi da gleda "Koštanu". Olivera je ovo uočila još na probama i nije nikako bila time zadovoljna. Nije bila zadovoljna svojom izvedbom, iako su svi hvalili njen rad, ali naišla je na jednu kritiku mladog reditelja Vuka Vuča. "Milolika, priučena balerina", tako je pisao.

Svi su joj govorili da to ne prima k srcu jer je on bio zaljubljen u nju. Jedne noći ga je srela u tom bifeu i rešila da mu se suprotstavi, ali razgovor je poprimio drugačiji ton i obrt - Vuk je te večeri upitao Oliveru da mu bude žena. A već ujutru su otišli po dokumente na Akademiju, jer je za podne bilo planirano venčanje. Odmah posle toga otišli su u njegovu kuću na Senjaku, a Olivera je tek tad shvatila šta je uradila. Utom je zazvonio telefon, to je bio njen otac koji ju je prekoreo i rekao da se zbog nje Miloš Žutić otrovao i da je u bolnici.

Tri godine kasnije dobila je ulogu u komadu "Masna čorba", koja je trebalo da bude povratnička predstava Nevenke Urbanove. Pošto je slavna glumica odustala od projekta, Olivera je izgubila angažman, a predstava, uprkos novoj postavi glumaca nikada nije izvedena. Premda je smatrala da je rođena za ulogu Nastasje Filipovne u predstavi "Idiot" rađenoj po tekstu Dostojevskog, ta uloga pripala je Miri Stupici čiji je suprug Bojan Stupica režirao predstavu.

Tokom 1964. i 1965. godine glumila je u filmovima "Dobra kob", "One i on", "Put oko sveta", "Sigurno je sigurno" i "Ponoćni gost". Ipak, presudna godina u njenoj karijeri bila je 1966. kada je sa Radetom Markovićem, Petrom Banićevićem i Brankom Zorić snimila ratni film "Vojnik". Film je iste godine predstavljen na Međunarodnom festivalu u Kanu, a uprkos tom uspehu Olivera je izgubila posao u pozorištu. Naime, formirana je komisija koja je trebalo da odluči o njenom slučaju, a čiji su članovi bili Divna Đoković, Jovan Milićević i Bora Grigorović. Presudili su da Olivera dobije otkaz jer "niko ne može da radi šta mu se prohte, a da ostane nekažnjen".

To se ipak nije odrazilo na glumačku karijeru, jer je tokom 1966. godine snimila tri filma - "Roj", "Kommissar X - Jagd auf Unbekannt" i "San".

Kanski uspeh

Drama "Sakupljači perja" u kome glumi kafansku pevačicu, Oliveri je donela veliku popularnost, baš kao i glavnim glumcima Velimiru Bati Živojinoviću i Bekimu Fehmiju. Film je prikazan na Međunarodnom festivalu u Kanu, te osvojio brojne nagrade i nominacije. "Sakupljači perja" dobio je Gran pri žirija u Kanu, te nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara. Bata Živojinović je osvojio nagradu za najbolju mušku ulogu na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli, a drama je nominovana za Zlatnu palmu, Oskara i Zlatni globus.

Nakon projekcije Olivera je stekla svetsku popularnost, pa je snimila i nekoliko filmova na stranim jezicima. Glumila je 1968. godine u ljubavnoj drami "Planina gneva" čiji scenario potpisuje Ante Popovski, a režiju Ljubiša Georgijevski. Iste godine igrala je u filmu "Ima ljubavi, nema ljubavi", a ponovo se našla na setu s Batom Živojinovićem i Bekimom Fehmijem u ratnom filmu "Uzrok smrti ne pominjati", Jovana Živanovića, po tekstu pisca Branka V. Radičevića.

Glumila je Markizu de Haro u jugoslovensko-italijanskom filmu "Špijunka bez imena" iz 1969. godine. Sledeće godine snimila je "Hexen bis aufs Blut gequält" ("Veštica iz đavolje šume") i "Ann och Eve - de erotiska". Dve godine kasnije glumila je groficu od Albe, veliku ljubav slikara Franciska Goje u filmu "Goya - oder Der arge Weg der Erkenntnis". Ostvarenje je dobilo dve međunarodne nagrade, a nemački ministar za kulturu je rekao da će njegov narod pamtiti Gojinu Maju po Oliveri.

U periodu od 1973. do 1979. godine snimila je televizijski film "Devičanska svirka", te filmove "Polenov prah", "Derviš i smrt", "Partizani", "Crveni udar" i "Zarudela zora na Moravi". Godine 1982. glumila je u televizijskim projektima "Jelena Gavanski" i "Urime, Urime". Pet godina kasnije odigrala je manju ulogu u seriji "Vuk Karadžić" i od tada do 2008. godine nije dobila niti jednu televizijsku, filmsku niti pozorišnu ulogu.

Na veliko platno vratila se 2008. godine sa jednom od glavnih uloga u fantastičnoj tragi-komediji "Čalston za Ognjenku". Ovo ostvarenje se smatra jednim od najskupljih u srpskoj kinematografiji, te najgledanijim filmom 2008. godine. U maju 2017. godine ponovo se našla na crvenom tepihu Festivala u Kanu. Povodom 50 godina od svetske premijere filma "Sakupljači perja", jedno od najvećih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije našlo se na programu "Kanski klasici", piše "biografija.org".

Muzička karijera

Uporedo s glumom Olivera je gradila vrlo uspešnu muzičku karijeru. Ponovo, zahvaljujući filmu "Sakupljači perja" i pojavljivanju na Kanskom festivalu, čuli su je mnogi svetski poznati kompozitori i muzičari.

Prvu singl ploču snimila je 1966. godine. Već sledeće godine usledila su tri singl albuma. PGP RTB je iste godine izdao EP "Neću tebe", "Suliram", "Svu noć je padao sneg" i "Jer ljubav to je miris belog cveća". Pesma "Đelem, đelem" koju je pevala u filmu "Sakupljači perja" zajedno s pesmama "Rino", "Trajo, trajo", "Bida", "Niška Banja" i "Čerde Mile", objavljena je 1967. godine u izdanju producentske kuće "Suprahon" iz Praga.

Pesmu "Poigraj, poigraj, devojče" pevala je na jugoslovenskom izboru za pesmu Evrovizije 1969. godine. Te godine snimila je još tri singl albuma, a 1971. još četiri. Naredne godine Olivera je snimila EP za japansko tržište pod nazivom "Wakamono ha kaeranakatta" i "Koi ha".

Na singl albumu koji je snimila 1975. godine našla se njena najpoznatija pesma - "Alaj mi je večeras po volji". 

U karijeri je objavila 22 singl albuma i deset EP albuma. Gostovala je na brojnim televizijskim stanicama u Evropi. Nastupala u emisiji "Džoni Karson šou" u Njujorku, pevala na zatvaranju Kanskog festivala. Italijanska državna televizija RAI joj je dodelila laskavu titulu "najoriginalniji glas Mediterana".

Direktor čuvene koncertne dvorane Olimpija u Parizu ponudio joj je da zapeva na sceni o kojoj sanjaju mnoge svetske zvezde. Ugovor su potpisali 1968. godine, pa je Olivera s orkestrom Janike Balaša čak 72 puta nastupila pred pariskom publikom. Sa kompozitorom Šarlom Dimonom otpevala je pesmu "Jedan dan posle kraja sveta".

Pevala je predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu i njegovoj supruzi posle dočeka 1975. godine na Brionima. Tri godine kasnije Tito ju je ponovo pozvao da zabavlja njega i goste na Tari, ali joj je orkestar u poslednji čas otkazao dolazak.

Godine 1979. je sa Kornelijem Kovačem u Londonu snimila album "Osvetnica". Na tom albumu našlo se osam pesama, a većinu tekstova potpisuju Bora Đorđević i Duško Trifunović. Duet pesmu "Letnja avantura" snimila je s engleskim muzičarom Majkom Alukirkeom. Već sledeće godine izdala je novim album sa sedam narodnih pesama. Od 1982. do 1984. godine snimila je dva albuma. Na prvom se našla muzika sa juga Srbije i jedna rumunska pesma, a na drugom moderni folk motivi.

Nakon višegodišnje neželjene pauze, Olivera je 1999. godine objavila dva albuma.

Trostruki album sa ciganskim, srpskim narodnim i zabavnim pesmama objavila je 2009. godine pod nazivom "Tajna". Albumu je prethodio veliki solistički koncert koji je godinu pre održala pred mnogobrojnom publikom u beogradskom Sava centru. Beogradsku publiku počastila je sa još nekoliko velikih koncerata, a 2017. godine je ponovo zapevala "Đelem, đelem" na Festivalu u Kanu, tekođe piše "Biografija.org".

Brakovi i jedini sin

Vuk Vučo i ona nisu mogli da opstanu u ljubavi. Odlučili da se raziđu, iako je odbijao da joj da razvod. Olivera je utehu pronašla u glumi i muzici.

Dugogodišnje poznanstvo sa direktorom "Avala filma" Ratkom Draževićem preraslo je u ljubav. Olivera i Ratko su bili sedam godina u vezi. Živeli su u Parizu, Milanu i Rimu. Do većeg nesporazuma došlo je jer je ona želela dete, a Ratko nije, pa je odlučila da se iz Rima vrati u Beograd.

U to vreme je počela da se druži s Miladinom Šakićem, potpredsednikom grada Beograda, koji joj je bio velika pomoć i uteha u danima kada joj se majka razbolela i kada je naposletku preminula. Tada je, u čast svoje majke, odlučila da svom scenskom imenu, uz svoje kršteno ime, pridoda i majčino ime - Olivera Katarina.

Venčanje sa Miladinom usledilo je 1970. godine, proslavljeno je u Skupštini Grada Beograda, po želji njihovog kuma Branka Pešića, predsednika Grada.

Miladin je bio divan muž, beskrajno nežan i pažljiv. Ta velika ljubav, burnih osećanja iznedrila im je sina, 1. februara 1971. godine. Nazvali su ga Mane, po Miladinovom ocu. Sedam meseci posle rođenja deteta, Miladin je doživeo strašan udes kolima na službenom putu kod Milanovca. Ležao je nepokretan u bolnici, a nakon nekoliko godina preminuo, piše "Prvaoliverakatarina.blogspot.com".

Olivera je ostala sama sa sinom, zbog kog je bolji život potražila u Americi. Živela je u srpskom centru u Vinzoru, a Mane se školovao u Njujorku i radio u kafiću. Nakon što je završio slikarsku akademiju, preselio se u Španiju. Danas je poznati slikar.

Olivera se nakon Miladinove smrti nije udavala.

(Ona.rs)