Milica Babić: Žena koju je Ivo Andrić upoznao na Dorćolu, čekao 20 godina i zavoleo za ceo život

Atelje slikarke Leposave Bele Pavlović, u Jevremovoj 39, bio je mesto sudbinskog susreta

Kada se susretnemo sa remek-delima Ive Andrića poput "Proklete avlije", "Na Drini ćuprije", "Razgovora sa Gojom"... neretko se zapitamo kakav li je to čovek bio, kakve su mu bile navike, ponašanje. U tome nam pomažu svedočanstva o njegovoj odmerenosti, oblačenju, razgovorima sa savremenicima, a ono što posebno interesuje mnoge jeste koga li je voleo. Odgovor na to pitanje je jedna žena - Milica Babić.

Prvi školovani kostimograf u srpskom pozorištu

Poznata kao kostimograf Narodnog pozorišta, i to prvi školovani kostimograf u srpskom pozorištu, Milica Babić je bila i univerzitetski profesor.

Preporučujemo

Predavala je na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu od 1930. do 1931. godine.

Od 1. februara 1931. do 1964, sa određenim prekidima, kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu opremila je oko tri stotine dramskih, operskih i baletskih predstava, beleži "Vikipedija". Njeni kostimo krasili su i filmove „Živjeće ovaj narod” (1947), „Svi na more” (1952), „Njih dvojica” (1955), „Gospođa ministarka” (1958) i „Mis Ston” (1958).

Nagrađena je Ordenom rada sa zlatnim vencem (1949), „Sterijinom nagradu za kostim” (1949) i plaketom grada Beograda (1964).

Tokom umetničkog usavršavanju u Berlinu od juna 1939. do maja 1941. bila je i modni dopisnik „Politike“, a od 1934. predavala je na Glumačkoj školi beogradskog Narodnog pozorišta. Posle Drugog svetskog rata bila je profesor kostimografije na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu.

Verena upoznala Ivu Andrića

Milica je posle prvog braka, sa novinarom, diplomatom i prevodiocem Nenadom Jovanovićem postala supruga Ive Andrića, neženje do 66. godine. Izgledalo je da nema žene koja će zvanično postati Ivina životna saputnica, ali Milica je dokazala da nije tako. Mnoge su bile tu u danima njegve samoće, ali Milica je ostala do kraja života. Čekao ju je 20 godina.

Atelje slikarke Leposave Bele Pavlović, u Jevremovoj 39, bio je mesto sudbinskog susreta, kako beleži Nenad Novak Stefanović u knjizi "Vodič kroz ljubvnu istoriju Beograda".

- Gošća u domu Pavlovića nije spadala u lepotice, bila je po ondašnjim merilima previsoka za ženu i suviše koščata, ali su njena jaka ličnost i "dugačke noge srne" privukli Andrića - piše Stefanović.

Milica je u vreme kada je upoznala Andrića bila verena za svoju staru ljubav iz Tuzle, Nenada Jovanovića. Andrić je kasnije sa bračnim parom Jovanović negovao prijateljske odnose, čak je za vreme diplomatskog boravka u Berlinu pozvao Miličinog muža da bude ataše za štampu u ambasadi.

„Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima“, zapisao je nobelovac mučna osećanja koje je izazivala grešna ljubav, prijateljstvo pod teretom ljubavnog trougla.

Kada se u Beograd vratio kao proterani ambasador, Andrić je bio u neprestanom kontaktu sa prijateljima Jovanovićima. Tadašnji odnosi prekinuti su 1942. godine, kada je Gestapo odveo Nenada Jovanovića u logor zbog anonimne dojave da je engleski špijun.

Brak posle 20 godina čekanja

"Grešna ljubav" uskoro nije morala da nosi teret okova zabrane. Ono na šta se čekalo dve decenije ozvaničeno je u Opštini Stari grad, 27. decembra 1958. godine. Milica i Ivo su postali bračni par. Živeli su u stanu na današnjem Andrićevom vencu.

Tri godine nakon ulaska u brak Milica i Ivo odlaze na najvažniji događaj u njegovom životu. Prati ga na dodeli Nobelove nagrade za književnost u Stokholmu.

U plavoj balskoj haljini, sa dijamantskom mašnom u kosi, dok kraljevski orkestar svira sevdalinku „Kad ja pođoh na bembašu“, Milica stoji pored Ive, prvog srpskog nobelovca.

U svečanoj sali Švedske kraljevske akademije 10. decembra 1961. godine Ivi Andriću kralj Gustav VI uručio je Nobelovu nagradu za književnost. Nobelovac je održao govor "O priči i pričanju", o položaju pripovedača koji "govori u ime svih onih koji nisu imali vremena da ispričaju svoju priču, i onoga koji je rekao 'reci sebi' da otera strah", o potrebi za pripovedanjem; govor je dobio posebno mesto u istoriji srpske književnosti.

Ovaj događaj je bio kruna njegovog kniževnog rada, a čini se i vrhunac lične sreće jer je uz njega bila Milica, njegova „Jelena, žena koje nema“.

Iz stokholmskog dnevnika Milice Babić – "Prijem kod kraljice i kralja" imamo svedočanstvo o događajima kojima su prisutsvovali:

„... Posle večere u istom redu idemo u salon, služi se kafa – kraljevska porodica sa svakim po malo porazgovara, jednostavno i srdačno (...) Princeza majka mi kaže da me njena prijateljica videla u Starom gradu. Ja sam zaista razgledala stari grad ali nisam mislila da neko mene gleda“, piše "Ivoandric.org.rs".

Ljubav koja živi kroz "priču i pičanje"

Njihovu ljubavnu priču na ovom svetu prekinula je smrt, a u svetu priče nastavila je živo da pulsira: "Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde" ("Jelena, žena koje nema").

U porodičnoj kući u Herceg Novom 24. marta 1968. godine Milica je završila svoj ovozemaljski put. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Sedam godina kasnije tu je položena urna Ive Andrića.

(Ona.rs)