Na putu da sahrani jednu sestru, očima se oprostila od druge: Jadranka Stojaković živela je borbu, a ne život

"Nema više mene. To je to, nemam ni glasa. Ne mogu više, bolest mi je uzela sve. Ne mogu više da sviram, ali često sanjam muziku", govorila je Jadranka

Jadranku Stojaković pamtimo po jednim od najlepših pesama sa naših prostora.

Prepoznaljiv glas i tekst zapečatili su njeno ime večnom slavom, a život ove pevačice bio je splet najtežih spletki sudbine.

Preporučujemo

Jadranka je rođena 24. jula 1950. godine u Pragu, a dar za muziku pokazala je u veoma ranim godinama.

- Život mi je bio težak još od detinjstva. Do pete godine živela sam sa majkom, koja se selila iz mesta u mesto, pa sam prešla kod babe, a onda su brigu o meni preuzeli ujak i njegova žena. I oni su se selili po celoj Nemačkoj, Norveškoj i Španiji…- govorila je Jadranka jednom prilikom.

Samim tim da je život od malena bio spakovan u kofere, Jadranka svoju muzičku karijeru započinje van naših prostora. Iako je živela "svuda", a nigde, obožavala je da piše muziku na jeziku njenog jugoslovenskog naroda.

Prve nastupe je imala po džez klubovima u Nemačkoj, a kasnije je imala priliku da nastupa i u ostalim zemljama Evrope, upravo zbog selidba. Međutim, iako je u početku njen glas lutao po zemljama zbog njenih nezvaničnih adresa stanovanja, kasnije je konačno zbog talenta uspela da dospe i do dalekog Japana.

Karijeru i snove koje je imala u muzici, prekinuo je rat na našim prostorima. O tome je jednom prilikom govorila, rekavši da nije mogla da uživa u tome, jer su joj misli stalno bile okupirane pitanjem kako su njeni najbliži, jesu li uopšte živi.

Zavolela je Japan, a i Japan nju, te je u njemu provela 23 godine. Tokom rata, oduzet joj je stan u Sarajevu, a ubrzo je život počeo da joj servira još gore situacije.

Do nje je stigla tragična vest da je izgubila sestru. Slomljena, vraća se kako bi svoju sestru ispratila na večni počinak. Dan sahrane je sam po sebi nosio za nju svu težinu ovog sveta, ali je ubrzo usledila još jedna, koja ju je umalo dotukla.

Na putu ka groblju tog teškog dana, automobil ispred njenog je za tren oka nestao. U njemu se nalazila Jadranika druga sestra, koja je na njene oči preminula u nesreći.

Nakon dva velika udarca, Jadranka je uspela da nastavi sa životom, neznajući da okrutna sudbina još uvek stoji na pragu njenih vrata. Naime, 2010. godine je prilikom izlaska na binu pala, i doživela povredu.

Zdravstveno stanje joj se naglo pogoršavalo, nakon čega joj je ustanovljena bolest motornog neurona ili Amiotrofična lateralna skleroza, zbog koje je postala potpuno nepokretna. Da nesreća bude još okrutnije, nepokretnost je nadolazila postepeno.

Kako nije imala više stan u Sarajevu, život je preselila u Banjaluku. Iako je vidno gubila snagu, Jadranka je u poslednjim intervjuima pred smrt, govorila o sreći i stvarima kojima se raduje, kao i onima koje joj daju snagu da nastavi da se bori.

- Interesantno je to kada se u životu čovek zapita šta je to sreća i koliko svesno utičemo na svoje pozitivne misli, na svoja dobra dela. Ako mene danas pitate šta bih želela, to bi se odnosilo na sve. Volela bih da ljudi razmisle o sebi i o svom životu. Ne mogu se setiti ko mi je dolazio u poslednje vreme. Nema više mene. To je to, nemam ni glasa. Ne mogu više, bolest mi je uzela sve. Ne mogu više da sviram, ali često sanjam muziku. Živim ceo život s njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim, još mogu da je čujem- rekla je ona u jednom intervjuu za "Dnevni avaz", a tom prilikom priznala je da su je mnogi zaboravili.

Jadranka Stojaković je preminula trećeg maja 2016. godine u 66. godini, dok je boravila u staračkom domu. Za njom su ostale pesme - duboke, a čiste i sećanja na snagu jedne žene.

(Ona.rs)