Vanja Vulin Ivošević: Slikarstvom sam rodila sebe na neki nov način

Njena dela, kaže, nastaju iz traganja za lepotom. A lepota je smisao

Kada stanete pred njene slike, na pragu ste jednog drugog sveta. Privlači vas dubinom i sadržajnošću i što duže pogled napajate prizorima sa njenih velikih platana, ulazite u nepoznate predele, koji obećavaju smiraj, suptilnost, svetlost. Vanja Vulin Ivošević, slikarka i arhitektkinja, otkrila nam je iz kog unutrašnjeg sveta nastaje njena umetnost.

Preporučujemo

- Dolazi iz jednog mog traženja i traganja za lepotom. A lepota je smisao. Vodi ka radosti, ka prefinjenosti, ka ljubavi. To je sve sažeto i u mom unutražnjem svetu koji predstavljam kroz slike - objašnjava.

Vanjino slikarstvo okarakterisano je kao introspektivno, a introspekcija je, prema njenom doživljauju, duboko povezana sa tim da se ego ostavlja po strani.

- Vi onda težite istini, a svako od nas poseduje tu istinu. Pitanje je samo da li je želimo ili ne. I onda prosto moj odlazak u slikartsvo iz arhitekture je taj neki momenat gde sam stvarno doživela kao neko novo rađanje. Potpuno taj utisak - rađate sebe na neki nov način, ostvarujete potencijal i svesni ste toga. A to jedino istina može da donese. Zaranjate u sebe i to pokazujete.

Prva samostalna izložba Vanje Vulin Ivošević nosila je naziv "Pokrenuti prostori". Upitana kakve prostore umetnost može pokrenuti, kakve slikarstvo konkretno, Vanja odgovara:

- Prostor je jednako vreme. U knjizi "Kratka istorija vremena" Stivena Hokinga on vreme i prostor gotovo sažima i to je prostor-vreme, u suštini. Tako da kroz vreme vi shvatate i gde želie da budete, u tom kontekstu i ti prostori su se pokrenuli. Lični, unutar mene, ali i svi oko mene. Sve se nekako pokrenulo i čini mi se da vodi ka nečem još lepšem i značajnijem. Vode ka suštini, vode ka meni - kaže Vanja i dodaje:

- Tokom života imate neki momenat gde odete malo od sebe. A ti prostori su me pokrenuli i vratili ka meni, ka mojoj suštini.

Ples umetnosti

Pored završenih master akademskih studija na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao dete je išla i u muzičku školu, odsek klavir, kao i baletsku. Vanja potvrđuje da je simbioza interesovanja, uvek naklonjena umetnosti, uticala na njeno slikarstvo.

- Izuzetno. I apsolutno. To su sve neka znanja i naučene veštine koje vas oplemenjuju i vode ka želji da još više saznate. Mogu da kažem da je moje slikarstvo sublimacija svih mojih znanja. Svega onoga što sam ja u svom životu i volela i volim, želela i želim, radila i radim. U tom kontekstu i muzička škola i klavir. Moja ljubav ka klasičnoj muzici je večna. Moj lični utisak jeste da je to dodir sa božanskim u nama. To je jedan izuzetan osećaj.

Muzičkim tonovima bila je obojena i izložba "Pleši sa mnom". Kako ova umetnica vidi vizuelni i auditivni spoj u slikarstvu, da li je to upravo bezgraničnost umetnosti?

- Umetnost je potpuno vanvremenska i bezgranična. Vi dok slikate, imate ustisak da i plešete na neki način. Sami sa sobom ili kako već zamišljate. Pogotovo ako su malo veći formati, vi imate momenat gde su potezi rukom prilično zahtevni, bukvalno plešete - kaže.

Kroz slikarstvo se, kako objašnjava, rodila ona Vanja koja je prava. Kakva je bila kada je bila baš mala.

- Tokom života norme su takve da, što ste stariji sve više uranjate u norme koje društvo postavlja, uloge koje vam se dodeljuju; kroz slikarstvo se rodila Vanja bez normi. Čista sloboda.

Iz različitih delova sveta ljudi su poželeli njene slike. Zato one danas krase prostore u Kopenhagenu, Andori, u Kanadi, u Torontu, u Bostonu, Njujorku, Vašingtonu, Beogradu, Sofiji... Sa kupcima slika, od kojih su je mnogi pronašli i na društvenim mrežama, razvija se, kaže, jedan lični odnos gotovo, što je izuzetno osećanje. Društvene mreže su joj, navodi, pomogle jer ih je iskoristila na način da koji je adekvatan onome što želi da kaže. Tu pokazuje ne samo ono što stvara nego i ono što je inspiriše u isto vreme. Ljudi koji upoznaju njeno slikarstvo mogu da upoznaju i nju na taj način. Da bi ljudi želeli vaše slikarstvo, kaže, moraju da znaju i ko to stvara.

Solista u orkestru, a ne samo deo orkestra

Vanja je članica Ženskog arhitektonskog društva, te je ključno pitanje kako vidi profesionalni razvoj žena u našem društvu, što u arhitekturi, što u slikarstvu?

- Iskreno, nije baš blistav. S druge strane, sve zavisi od osobe do osobe. Ako govorimo o ženskom principu, od nas zavisi koju ćemo volju i želju pokazati i iskazati da nešto što je naša ideja, nešto što je naša suština ugleda svetlost dana i da se zna da smo to mi, da mi stojimo iza te ideje. I Žensko arhitekstonsko društvo u tom kontekstu - nije sad poenta "žena arhitekta", žena arhitekta jeste arhitekta i neko ko zaista stvara sa svojim kolegama. U suštini, možete biti solista u jednom orkestru, a ne samo deo orkestra. To je onda harmonija prava ako dođemo bar delimično zbog toga.

Vanja se ove godine našla među drugim impresivnim karijerama u prvom izdanju na srpskom jeziku "An Oxford Worldwide Press Publication". Kaže da je to priznanje svemu onome što je radila do sada, u ovoj godini to je bila kruna njenog rada.

Dete - večna inspiracija i pokretač stvaralačke snage 

Vanja, arhitektinja i slikarka, i supruga je i majka. Svoje dubinske osećaje prenosi na platna i deo sebe daje ljudima kroz svoje slike. Pitali smo je šta nju ispunjava i hrani.

- Neiscrpna ljubav, neiscrpna inspiracija je moje dete. Njena budućnost kao i njena sadašnjost je ono što me hrani, što me inspiriše, što me motiviše, što mi daje volju, u svakom trenutku mog života.

Taj deo je uticao na pokretanje stvaralačke snage i na okretanje slikarstvu.

- Slikanje je igra. Nepretenciozna igra. Ne smete nikada preći u taj momenat manira i pretencioznosti i želje da se udovolji. Slikarstvo treba da bude baš čista igra. Ne mora svakome da se svidi, naravno, ono što vi stvarate, ali prosto ljudi prepoznaju da je neko to zaista iz svoje suštine pokazao. Poenta je da kod dece ne postoje još uvek te norme u ponašanju kako i šta treba da izgleda i sve je igra. Do znaja se dolazi kroz igru. U tom kontekstu moja igra sa njom (ćerkom) je dovela do toga da ja shvatim da zaista iz arhitekture želim apsolutni da pređem u ovaj neki momenat koji sada živim.

Na pitanje hoće li igra potrajati, Vanja odgovara:

- Verujem. Ovo je sada taj deo života gde je igra ponovo aktuelna.

Kompletan intervju sa slikarkom Vanjom Vulin Ivošević pogledajte u videu na početku teksta. 

(Ona.rs)