Jedna od najboljih svetskih plesačica Arina Vološina: Želim da predstavljam Srbiju na Šampionatu sveta

Arina Vološina jedna je od najistaknutijih plesačica svoje generacije. Šampionka je Rusije, finalistkinja Svetskog prvenstva, finalistkinja Evropskog prvenstva, osvajačica bronze na Kupu sveta, pobednica mnogih ruskih i međunarodnih takmičenja… Njeni rezultati, kao i neverovatna upornost – prvakinja rodne zemlje postala je sa slomljenom rukom – pokazuju koliko joj je ples važan, a jedan od ciljeva joj je da na Šampionatu sveta predstavlja Srbiju, zemlju koja joj je već nekoliko godina novi dom.

U intervjuu za Ona.rs Arina Vološina ispričala nam je kako je počela da se bavi plesom, kako izgleda trening jedne plesačice, na koje je uspehe najponosnija, kako je odlučila da se doseli u Beograd, kako se snalazi u ulozi trenera...

Preporučujemo

• Kako biste predstavili sebe nekome ko ne zna ništa o vama?

- To je teško pitanje. Ali bih možda rekla da sam Arina i da šta god da radim, plešem, igram tenis ili šetam, pokušavam pre svega da budem pravi čovek, prava osoba, da gajim u sebi neke kvalitete koji vrede. Uvek radim na sebi, to volim. A da upoznam sebe najviše mi pomaže ples. Kroz ples sam doživela dosta lepih i teških situacija zbog kojih sam sebe bolje upoznala. Svakako sam pre svega plesačica, to je moja struka, i veliki deo mog života. Ovde u Srbiji radim kao trener, to je nešto novo za mene, što mi otvara puno nečeg novog, da rastem. Rekla bih da volim taj lični rast, disciplinu, inspiraciju… Tako bih sebe opisala.

• Ostvarili ste velike uspehe – bili ste šampionka Rusije, finalistkinja Svetskog prvenstva, osvojili bronzu na Kupu sveta… Na koje od njih ste najponosniji i zašto?

- Najponosnija sam na to što sam postala prvakinja Rusije. To je nešto što sam oduvek sanjala i to je za mene bilo nešto veliko, a kad se setim kroz koji period sam prošla i koje su to bile okolnosti, ta pobeda mi je još draža. Naravno, i biti u finalu Svetskog prvenstva i biti među top 5, top 6 najboljih plesača na celoj planeti, to je veliki uspeh. Ali nešto najdraže mom srcu je šampionat Rusije i ta titula jer sam tada imala polomljenu ruku. Polomila sam je negde u najbitnijem trenutku priprema, možda mesec dana ili tri nedelje ranije. Spremala sam se i igrala sam sa polomljenom rukom i tada, kad imaš takav bol, i fizički i mentalni, još više si svestan koliko čovek može da bude jak, šta znače mentalna snaga i, pre svega, vera u boga. Puno sam verovala i znala da me vodi bog. Ja bih rekla da sam osetila neku najdublju konekciju, shvatila sam da ako izdržim taj put, taj bol, tu pripremu, taj pritisak, da ću doći do te pobede. Takođe, ona mi više znači, ne samo zato što je to moja titula, nego što sam inspirisala puno drugih ljudi. Puno ljudi je videlo taj put, videli su moje suze, moju patnju u sali i otoke, gips. Oni su bili u šoku kako uopšte mogu da izdržim taj bol. Naravno, kad vidiš na kraju trijumf, prvo mesto... Mnogo njih mi se zahvalilo, rekli su: Hvala što si pokazala šta znači kad stvarno voliš to čime se baviš. Ova pobeda nije bila samo moja, već i neka veća inspiracija. A ja više volim da radim nešto lepo za druge, ne samo za sebe. Lepše se osećam kad mogu nekom drugom da pomognem kroz svoj primer. To mi je bilo najdraže.

• Kakvi su dalji planovi? Da li imate neki neostvareni cilj, nešto čemu stremite i spremate se za to?

- Neostvareni cilj i velika želja mi je da predstavim Srbiju na svetskom nivou u plesu. Puno bih volela da spremim jedan šou i odigram na Šampionatu sveta. Najverovatnije će to biti ove jeseni i trenutno još spremam neki materijal, ali neka veća priprema krenuće negde od maja. Srbiju doživljavam kao moju zemlju, srećna sam tu, pa bih volela da svojim plesom doprinesem Srbiji. Velika bi mi bila čast, ponos i zadovoljstvo i jedna od najvećih želja mi je da predstavim Srbiju na svetskom nivou. To mi je sad najveća želja i cilj.

• Sa slomljenom rukom trenirali ste za takmičenje. Kako te pripreme za plesna takmičenja izgledaju? Kako izgleda jedan dan plesačice? Kako počinje, koliko je posvećen samom plesu, a koliko nekim drugim pripremama? Koliko je energije potrebno za sve to?

- Ja mislim da kad živiš taj život i šta god da radiš, da li igraš fudbal, tenis ili ples, i kad želiš da to bude na najvišem nivou, moraš da budeš potpuno posvećen tome. Ja sam ceo svoj dan bila u plesu, od ujutru. Ako pričamo o nekom danu, on meni kreće sa baletom, to je oko dva sata tokom kojih radim balet, koji je baza za sve plesove. Posle toga sam išla kod trenera za vežbanje mikro mišića. To je isto jako bitno. To je već neki sitniji rad, više vezan za teretanu, ali nije čista teretana. Takođe, par puta nedeljno imala sam jogu, bikram jogu. Nakon treninga mikro mišića imala sam individualne časove sa mojim trenerom Sergeyom Ryupinom, kome sam mnogo zahvalna. On je moj glavni trener i trener bez koga ništa ne bih uradila. S njim imam individualni trening, pa posle treniramo samostalno sa partnerom, pa nakon toga imamo čas sa trenerom u paru. Uveče imamo isplesavanje, to je kao neko finale. Ceo dan si u sali. Između toga tri puta nedeljno sam išla u teretanu, ali uglavnom veći deo je u plesnoj sali.

• Da li je posle toga, toliko napora, potrebna neka masaža?

- Ima masaža možda jednom nedeljno, tokom vikenda. To je sve bilo u Moskvi. Jedan od razloga što volim Beograd je i to što je jako produktivan grad, više stvari stižem ovde da uradim. Ako se radi u Moskvi i mora da se ide na različite delove grada, to je već opterećujuće, logistika je teška, masaža ne bi mogla da se uklopi svakog dana. Nakon celog tog napornog dana uvek sam radila istezanje.

• Kako ste izabrali ples u životu? Kako ste odlučili da život posvetite plesu?

- Mama me je odvela na ples kad sam imala šest godina. Verovatno sam kao dete imala čvrst karakter. Prvo me je tamo dovela mama, a posle sam već ja sama bila svesna da želim to i uvek mi je bio izbor ples. Uvek bi mi mama rekla da ako nešto ne uradim, tada neću ići na ples. Skoro od početka je to bila svesna odluka. Takođe, ja nisam bila uspešna kad sam bila mala, tu bi trebalo mnogo da se zahvalim mojoj mami jer je ona verovala u mene i moju ljubav prema plesu, podržavala me je. Često roditelji odustanu kada misle da dete nema rezultat i da to nema nikakve svrhe. I ja stvarno nisam imala rezultat, ali sam imala veliku ljubav. I mama je sve to prepoznala i ceo svoj život je okrenula prema mom plesu. I beskrajno sam joj zahvalna na tome što mi je dala mogućnost da ostvarim svoje snove. Uz njenu veru, moju veru, u ovih šest godina zajedno smo izgurale do svih dobrih rezultata. A već posle, od mojih 18 godina, pojavio se moj trener Sergey Ryupin, koji je kod mene prepoznao talenat, dao mi šansu i već od tada krenuli su veliki svetski rezultati u plesu. Ali pre toga je to bio samo neki težak put, samo neki loši rezultati, stvari… Samo možda neka vera u ples, u sebe, dovela me je tamo gde sam.

• Znači, poruka svakoj mladoj plesačici bi bila da nema odustajanja?

- Nema odustajanja. Kad god se nešto loše dešava, to je sve deo procesa. Kad dođeš do nekog rezultata razumećeš zašto nekad se nije desilo ovo ili ono, to je na kraju sve bilo bolje. Nema odustajanja.

• Već ste spomenuli tu razliku u logistici u Beogradu i Moskvi. Kakav je odnos prema plesnoj infrastrukturi, radu sa plesačicama i plesačima ovde i tamo? Da li postoje neke značajne razlike ili je prilično slično?

- Nisam imala neko veliko iskustvo da u Rusiji radim kao trener, a ovde imam mogućnost da radim sa decom. Ima ih dosta koji su iz Rusije i Ukrajine, a naravno tu su i srpska deca. Što se tiče Srbije i dece, to su veliki talenti i duše. Kod njih mogu da prepoznam neku tu osetljivost, da nisu plastični, nisu samo korak i tehnika u pitanju. Srbi kao nacija imaju tu dušu koja je veličanstvena i osetljiva i za stvari kao što je ples, gde se traži i to. Kad neko odigra nekad se naježim, nekad pogodi srce… To je nešto što je poenta plesa. A što se tiče nekih mana, to je možda nekad disciplina. Puno vremena potrošim da onima koji tek dolaze kod mene objasnim da, iako svi žele rezultat, moraju da znaju da to nije samo dan takmičenja, već godine, dani, nedelje… Tek taj dan će da ti donese nešto. Jednostavno, radi se o putu i koliko god da je težak, na tom putu treba naći puno lepih trenutaka. Upravo to je lepota tog procesa, da nije samo nešto što je lako. Da ne treba da misle da je sve to lako, a tu je nekad mali problem. Nekad se desi da čim je malo teže, krenu ovi mali da odustaju. Ali stvarno sam puno zahvalna svakom svom učeniku, njihovom roditelju. Imaju puno poverenja prema meni i uvek nađemo neki zajednički put, jezik i pravac. To je velika stvar.

• Ovde ste počeli da se bavite i trenerskim poslom. Koliko je to drugačije od onoga kad ste samo plesačica? Kolika je tu razlika, koliko to novo iskustvo menja život i da li vam je ono promenilo odnos prema treneru?

- Ne. Trener mi je uvek bio nešto što je bogom dano. Puno sam se napatila dok nisam došla do njega. Trener – to je putokaz. Trener – to je velika misija, velika odgovornost. Trener nije samo taj koji ti daje pravu tehniku ili sistem treniranja, već taj koji je s tobom i kad je loše, i u sali, i van sale, i na turnirima… To je stvarno velika i duboka konekcija. Ova misija koju i ja sad imam kao trener, to je ogromna odgovornost. Volela bih da se pohvalim time da su moji učenici mnogo uspešni i na srpskom i na svetskom nivou, da imam već više prvaka Srbije, devojku koja je broj jedan na svetu u celoj kategoriji... Drago mi je da je to na neki način svetska priča, a takođe da uspevam da podignem i kvalitet plesa ovde u Srbiji.

- Kad moji učenici imaju turnir, meni nije dobro tog dana. Možda bi mi bilo lakše da izađem na turnir i odigram nego da sa strane gledam. I to je velika odgovornost, treba znati kome šta reći. Nema tu puno prostora i moraš da znaš svako dete duboko da bi znala kome možda treba neka oštrija reč ili obrnuto, kome treba veća podrška. Uvek je to teško. I porazi postoje. Tad krenem od sebe, da vidim da nisam možda ja uradila nešto što bi trebalo. I od toga gradim neki proces.

- Najveća pobeda bila je pobeda Luke Gemaljevića i Gordane Gordić, kad su postali prvaci Srbije u najbitnijoj, najstarijoj kategoriji. To je bila moja prva pobeda kao trenera i naša priča bila je vrlo zanimljiva jer smo vežbali napolju, jer nismo imali salu. Vežbali smo na terenima na Adi, na košarkaškim terenima ispred zgrade, gde god smo stigli, u patikama. Nismo imali uslove za ples jer za ples je potreban parket. To je bio još jedan dokaz da kad nešto čovek želi, nema prepreka, ne tražiš idealne uslove… Ta pobeda je posebno draga jer smo uradili nešto što nije niko dosad, u kratkom periodu. Hvala im na tom poverenju, jer smo mnogo toga postigli.

• Kako ste se odlučili da dođete u Beograd? Kad ste došli i zašto ste odlučili da ostanete?

- Sve se desilo nekako sasvim spontano. Došla sam 2020. godine, kad su se nakon korone otvorili prvi letovi. Ja sam tada došla u Beograd. Zbog plesova sam putovala širom sveta i nekako, od trenutka kad sam izašla sa aerodroma osetila sam se kao da sam kod kuće. Kad sam počela da šetam, da obilazim neka mesta, da upoznajem ljude i tu neku energiju i atmosferu, meni se sve to mnogo svidelo. Bilo je onda nekih promena zbog letova, pa sam ostala duže i što sam duže bila tu, više sam i htela da budem tu. Skoro odmah, nakon možda mesec dana, dobila sam i veliku želju da naučim jezik. Bilo mi je zanimljivo da ga čujem. Naučila sam ga za oko tri meseca. I veliko mi je zadovoljstvo da sada mogu da razumem sve, da čitam knjige na srpskom. Moj put je bio spontan, ali sam pratila svoje srce, svoju dušu, i nisam pogrešila. Postala sam bolja osoba i dosta lepih stvari mi se desilo.

• Kolike su sličnosti i razlike ruskog i srpskog? Koliko vam je bilo teško naučiti jezik zbog njih?

- Na početku sam do nekog trenutka razumela ljude kad nešto pričaju, ali čim nešto krene brže - nisam. To su totalno različiti jezici, a postoje neke sličnosti kao što su ruka, noga, sunce, zvezde… Koliko god da su slični, toliko puno su i različiti. Uz neku želju, ljubav, posvećenost brzo sam to savladala. I dalje radim, i dalje učim, i dalje želim da to bude bolje. Ali zasad nije loše.

• Rekli ste da ste Beograd odmah osetili kao svoj dom. Šta vam se posebno sviđa u Beogradu?

- Pre svega ljudi. Puno poštujem što su pozitivni, svetli… U očima se vidi ta neka lepota, dobrota, duša… To je broj jedan. Druga stvar je, ipak, verovatno klima. Jer sam bila u šoku da u novembru ja šetam u majici, da je još toliko toplo. U Moskvi je već u avgustu potrebna jakna. Treća stvar možda moj osećaj da pripadam ovom gradu, ovoj kulturi. Moj lični rast i neke stvari koje su mi ova zemlja, i ljudi, i grad otkrili. Bogatija sam iznutra što sam više tu.

• Da li ima nešto što vam se ne sviđa u Beogradu i što bi trebalo da promenimo?

- Mislim da ne. A držim se toga da nemam pravo da dajem komentare šta bih promenila. Prihvatam sve kako je.

• Šta vam se od hrane u Srbiji najviše svidelo?

- Na početku, kad sam došla, bila sam oduševljena povrćem i voćem. Najviše sam jela, i za doručak i za ručak i za večeru, šopsku salatu i uživala koliko su ukusni paradajz i krastavac. Inače, ne jedem meso od 14. godine. To mi je bilo lepo, nije bilo plastično voće i povrće. U Moskvi je to, iskreno, malo teže nabaviti. Većina ljudi mi kaže da ja ne mogu ni da shvatim šta je srpska kuhinja jer ne jedem meso. Ali nije mi žao, jer puno lepe hrane i jela sam probala. I sviđaju mi se.

(Ona.rs)