Mislila sam da sam rasejana i neorganizovana, a onda je dijagnoza mog deteta razjasnila sve i otvorila mi oči

Margo Veston, mame trojice dečaka, urednica i autorka, ispričala je svoju priču o problemu koga dugo nije bila svesna, ali i kako se njen život promenio nakon što je dobila dijagnozu:

"Nakon što je mom najstarijem sinu dijagnostikovan poremećaj iz spektra autizma, ceo moj svet se promenio. Sve se vrtelo oko njega, njegovih potreba, budućnosti i okruženja.

Preporučujemo

Da bih mogla da budem tu za njega, morala sam da naučim sasvim novi jezik: kako da ispravljam s empatijom, kako da pokažem umesto da samo kažem, kako da osiguram da me razume, a da ne govorim s visine i, najvažnije, kako da slušam.

Biti roditelj koji se bori da njegovo dete bude shvaćeno jedno je iskustvo, ali spoznaja da si i sam godinama bio pogrešno shvaćen – sasvim drugo.

U svojim dvadesetim godinama često sam pokušavala da „popravim“ sebe. Teško sam održavala rutinu, organizovala se i balansirala između posla i privatnog života. Sitnice su mi izmicale, prioriteti se gubili, a ja sam se lako preusmeravala na jednostavnije zadatke. Društvene situacije su me iscrpljivale, iako sam se trudila da sledim nevidljivi „društveni scenario“.

Sve je to delovalo kao da sam nepažljiva ili neozbiljna. Izgledalo je da svi drugi napreduju u oblastima koje su mene emotivno iscrpljivale. Mislila sam da samo treba da radim više. Čitala sam knjige o organizaciji i fokusu, čak sam išla i kod hipnoterapeuta. Radila sam do kasno u noć, grdeći sebe jer „opet nisam uspela“. Preopterećenost i umor postali su moj svakodnevni ritam.

I pored truda, svakodnevni zadaci su me iscrpljivali na načine koje nisam umela da objasnim. Buka me je činila nervoznom, iznenadne promene su me uznemiravale. Nisam znala zašto.

U vreme kada sam studirala, termin neurodivergentnost - koji opisuje različite načine na koje ljudi obrađuju informacije,  još nije bio poznat. Znala sam za ADD, ali nisam sebe videla u toj definiciji. Smatrala sam da se to odnosi samo na decu. Nisam razmišljala o tome šta se dešava kada ta deca odrastu.

Ti osećaji su me pratili i u tridesetima. Srećom, kao frilenserka u pisanju i uređivanju tekstova, pronašla sam donekle svoj ritam. Dobro sam funkcionisala pod pritiskom rokova, čak i ako bih do tada zapala u fazu potpune blokade.

Ali, kako su deca rasla, rasli su i njihovi zahtevi. Svako od njih imalo je drugačije potrebe. Nije postojalo jedno pravilo za roditeljstvo - pogotovo kada su deca različita i po načinu učenja i po načinu doživljavanja sveta.

Istovremeno, život je tražio sve više. Vodila sam sopstveni posao, radila puno radno vreme i pokušavala da držim sve pod kontrolom. Organizacija, planiranje i emocionalna stabilnost postali su presudni da bi naša svakodnevica funkcionisala. Ali, što sam se više trudila, sve je izgledalo kao da mi nešto izmiče.

Kada je i najmlađem sinu dijagnostikovan autizam, mislila sam da sam spremna. Već sam znala mnogo o senzornim razlikama, izvršnim funkcijama i maskiranju. Ali tada sam prvi put primetila - ne samo sličnosti između sinova, već i između njih i mene.

Sećam se kako sam čitala tekst o stimu (ponavljajućim pokretima i radnjama koje pomažu neurodivergentnim osobama da se umire) i imala svoj „aha!“ trenutak. Moj sin bi se njihao napred-nazad, a ja bih počela da pevam. On bi se opterećivao brojevima, ja bih gledala isti film iznova i iznova. On bi pokrivao uši pri jakom zvuku, a mene bi nervirao tihi zujavi ton struje.

Vraćajući se u detinjstvo, shvatila sam da su mnoge moje osobine zapravo bile znaci neurodivergentnosti. Neke su s vremenom nestale, ali druge, poput osetljivosti na teksture, i dalje su tu.

Ovaj put sam primetila - svako dete ima svoju verziju mene. Najstariji je bio hiperleksičan, dok se najmlađi mučio s govorom i čitanjem. Svako od njih imalo je ponešto moje, ali i svoje jedinstvene izazove.

Učeći kako da budem podrška svakom detetu na poseban način, shvatila sam da moram stvoriti prostor i za sebe. Ne mogu biti dobra majka ako sam stalno iscrpljena. Naučila sam da slavim male pobede, da sebi dozvolim trenutke mira i radosti. Postala sam ne samo njihov advokat, već i svoj.

Kada su mi konačno dijagnostikovali ADHD, osetila sam olakšanje. Imati ime za svoje izazove donelo mi je smisao.

Saznala sam i da mnoge majke otkriju da su neurodivergentne tek nakon što njihova deca dobiju dijagnozu. Prema podacima Nacionalne medicinske biblioteke, u skoro polovini porodica gde jedno dete ima ADHD, i jedan od roditelja ga ima. Simptomi kod devojčica i žena često ostaju neprepoznati - sve dok majčinstvo ne razotkrije ono što je godinama bilo potisnuto.

Roditeljstvo neurodivergentne dece nateralo me je da pogledam sebe u ogledalo. Shvatila sam da sam godinama nosila masku - i da sam, nesvesno, očekivala isto od njih.

Kada bi izbegavali kontakt očima, ja bih ih ispravljala, iako im je to bilo neprijatno. Kada bi se smirivali ponavljajućim pokretima, ja bih ih zaustavljala. Mislila sam da pomažem, a zapravo sam ih učila da se stide onoga što jesu.

Danas to više ne radim. Dozvoljavam im da budu ono što jesu. Ako žele da se njišu, hodaju na prstima ili pevaju, to je u redu. Želim da, kad pogledaju u ogledalo, vide sebe i budu mirni s tim.

Poslednjih pet godina učim da živim sporije, bez maski i sa više razumevanja prema sebi. Ne mogu deci govoriti da budu blaga prema sebi ako ja nisam.

Kada me najstariji sin pitao kakva karijera je moguća za osobu sa autizmom, počela sam da istražujem uspešne neurodivergentne ljude. To istraživanje je preraslo u moju strast, a kasnije i u knjigu.

Pisanje mi je postalo najbolji alat za fokus i smirenje. Naučila sam da obične zadatke uparim s nečim prijatnim - recimo, uz pranje veša pustimo omiljenu seriju. Tako sve postaje smislenije i lakše.

Naravno, i dalje učim. Ima teških dana. Naš dom je pun neurodivergentnih ljudi, i izazovi su stalni. Ali i vredni svake borbe. Moja deca su mi dala novi jezik, novi način gledanja na svet i hrabrost da ga prihvatim kao svoj.

Ogledalo ponekad nije savršeno čisto, i ne sviđa mi se uvek ono što vidim, ali prvi put — vidim sebe jasno. I nadam se da će jednog dana i moja deca moći isto", zaključila je.

(Ona.rs/Huffpost)