“Umrla sam sa 17 godina - i dobila drugu šansu”: Ispovest Lene o trovanju koje je promenilo sve

Povodom 17 godina od trovanja ugljen-monoksidom, odlučila je da napiše tekst koji nije bilo lako sastaviti. Ne zbog toga što nema reči - već zato što neke uspomene bole i kada se izgovore, i kada se prećute. Ipak, želja da podeli iskustvo bila je jača. Njena poruka je jednostavna, ali snažna: čak i kada život napravi nagli, bolan rez - mora se dalje. Možda sporije, možda drugačije, ali se mora.

Jer, ponekad - sve zaista počne iz početka.

Preporučujemo

Neki događaji promene život iz korena. Pre nego što se to desi, dani liče jedan na drugi - sigurni, poznati, bez nagoveštaja da bi nešto moglo da krene po zlu. Tako je bilo i tada.

Drugi razred gimnazije. Škola ide kako treba. Planovi postoje, i to veliki - putovanje u Pariz za uskršnje praznike sa drugarima iz razreda. Grad svetlosti, Ajfelov toranj, proleće u vazduhu. Uzbuđenje koje samo sedamnaest godina može da nosi.

A onda - jedna nedelja u martu. 22. mart.

Dan koji je počeo kao i svaki drugi.

Te nedelje išla je na mladence. Dan je bio običan, gotovo dosadan u svojoj rutini. Učila je biologiju - seća se samo teget udžbenika sa zelenim slovima, ali ne i lekcije. Bila je u crkvi, spremala se, obukla crnu strukiranu košulju i stavila ljubičastu senku. Poslednji put.

Detalji su tu - ali samo do određene tačke.

Vožnja taksijem delovala je dugo, napolju je bilo hladno, sa malo snega. U rukama je držala beli koverat, ali ne zna šta se s njim dogodilo. Ulaska u kafanu - nema u sećanju. Kao da je taj deo jednostavno izbrisan.

I onda - još jedan prekid.

Negde oko 18 časova, sve se promenilo.

„Idem do toaleta, evo ti moj telefon“, rekla je stricu, kako prenosi OzonPress.

To su bile poslednje reči kojih se seća.

Došla je do vrata. I tu - kraj.

Film se prekida.

Kada je stric shvatio da je nema, pokucao je. Zvao je. Nije odgovarala. Kada je otvorio vrata, video je samo njenu ruku. Tada počinje panika.

Izvlače je, polivaju vodom, pokušavaju da je probude. Bez uspeha. Hitna pomoć dolazi, i tada počinje borba za život.

Na putu do bolnice dobija tri bensendina. Nema reakcije.

Na neurologiji - rečenica koja para stvarnost:

„Ovde nema šta da se radi, ustanovite smrt.“

Doživela je kliničku smrt.

A onda - preokret.

Doktorka koja je bila dežurna odbija da odustane.

„Sve radimo što smo učili. Ovo je dete.“

Ta odluka - da se ne odustane - spasila joj je život.

Daju joj kiseonik. Ubrzo otkrivaju uzrok: trovanje ugljen-monoksidom.

Prebacuju je u Klinički centar u Kragujevcu, na toksikologiju. Posle sat vremena - dolazi sebi.

Dezorijentisana. Bez sećanja. Sa jakom glavoboljom i vrtoglavicom.

Dijagnoza je jasna: akutno trovanje. Otrov je bio u celom organizmu.

Sledećeg dana vraćaju je u Milanovac, na neurologiju. Ostaje nekoliko dana. Nastupa amnezija - pita ista pitanja iznova, ne pamti odgovore.

Petnaest dana ne ide u školu.

Glavobolje traju danima - telo se čisti od otrova.

Pariz se ne dešava.

Život kakav je znala - više ne postoji.

Oporavak je spor i težak. Potrebno je promeniti sve - navike, ritam, način života. San postaje obavezan, osam sati kao pravilo, a ne izbor.

Ali posledice ostaju.

I neke tek dolaze.

Godinama kasnije, 2011. godine, dijagnostikovan joj je reumatoidni artritis. Šok i stres pronašli su put do tela - kroz zglobove.

Nova borba počinje.

A sve to - iz perspektive nekoga ko je imao samo 17 godina.

Možda je baš taj događaj usmerio njen životni put.

Odlučuje da postane psiholog.

Jer, kako kaže - to je bio prirodan sled.

Napadi panike, fizičke posledice, suočavanje sa traumom – sve ju je vodilo ka razumevanju ljudske psihe. Ka potrebi da pomogne drugima, ali i sebi.

Neke stvari, priznaje, ne mogu da se zaborave.

I ne treba.

Kada danas kaže da se otrovala ugljen-monoksidom, mnogi ne veruju. Ne vidi se spolja. Ali postoji nešto što je zauvek ostalo u njoj.

mart nije samo datum.

To je prekretnica.

Dan kada je život stao i ponovo počeo.

Danas na život gleda drugačije.

Svesnija je, opreznija, ali i zahvalnija.

„Zahvalna sam za drugu šansu“, kaže.

I veruje da, čak i kada mart donese nešto teško - u njemu uvek postoji i nešto dobro.

Samo treba sačekati da se pojavi.

Šta se na kraju desilo?

U jednom restoranu u Gornji Milanovac došlo je do trovanja zbog prisustva ugljen monoksid, opasnog gasa koji se ne vidi, nema miris i ne može se osetiti, zbog čega ga ljudi često nazivaju „tihim ubicom“. Do ovakvih situacija najčešće dolazi usled neispravnih uređaja za grejanje, roštilja ili kotlova, loše ventilacije ili zapušenih dimnjaka, kada gas počne da se zadržava u zatvorenom prostoru. U ugostiteljskim objektima rizik je dodatno povećan jer uređaji rade satima, prostor je često zatvoren, a veliki broj ljudi brzo troši kiseonik, što dodatno pogoršava situaciju. Kada se ugljen monoksid nagomila u vazduhu, ljudi ga udišu nesvesno, bez ikakvog upozorenja.

Opasnost ovog gasa leži u tome što se, nakon udisanja, vezuje za hemoglobin u krvi mnogo jače nego kiseonik, praktično onemogućavajući organizam da se snabdeva kiseonikom. Prvi simptomi su često blagi i lako se pomešaju sa umorom ili virusom - javljaju se glavobolja, vrtoglavica, mučnina i slabost, dok u težim slučajevima dolazi do konfuzije, gubitka svesti i ozbiljnih posledica po život. Upravo zato trovanje ugljen monoksidom spada u hitna stanja, jer ljudi često ne prepoznaju na vreme šta se dešava. Najvažnija prevencija je redovno održavanje uređaja, dobra ventilacija i ugradnja detektora za ugljen monoksid, koji mogu na vreme upozoriti na prisustvo ovog opasnog gasa.

(Ona.rs)