Glad! Dve žene, jedna noć i 20 godina ćutanja: Film Jelice Kovačević govori o onome što ljudi gutaju ceo život

Psihološka drama "Glad" Jelice Kovačević otvara pitanja traume, tišine, ženskih odnosa i emocionalne gladi kroz priču o dve žene koje se posle 20 godina ponovo susreću u jednoj luksuznoj vili daleko od ljudi.

Ima filmova koji gledaoce vode kroz priču, i ima onih koji im se polako uvuku pod kožu, bez mnogo pojašnjavanja, bez velikih scena i bez težnji da pošto-poto ostave dubok trag. Novi film Jelice Kovačević "Glad" izgleda pripada ovoj drugoj vrsti.

Šta čovek sve nauči da guta

Bar na prvi pogled sve izgleda mirno. Dve žene. Jedna vila. Jedna noć. Zatišje koje traje dvadeset godina. Ali upravo u tome takvom počinje nešto mnogo neprijatnije od klasične filmske drame - suočavanje sa onim što telo pamti i onda kada um pokušava da zaboravi.

"Glad" nije film o hrani, niti o siromaštvu u doslovnom smislu. Ovde glad ima neko drugo lice. To je glad za kontrolom, za bliskošću, za potvrdom, za mirom, za verzijom života u kojoj čovek više ne mora stalno da "guta". I zato ovaj film dolazi u trenutku kada se čini da ljudi nikada nisu imali više sadržaja oko sebe, a manje stvarne bliskosti među sobom.

Glumica, autorka i producentkinja Jelica Kovačević kaže da je ideja za film nastala još pre sedam godina i da ju je dugo nosila u sebi pre nego što je dobila konačan oblik.

- Meni je bila želja da uradim film koji se tiče psihe, jer mislim da psiha nosi sve - govori ona.

I stvarno, "Glad" deluje kao film koji mnogo više zanima ono što ljudi prećute nego ono što izgovore.

U centru priče su Katarina i Ana, nekada bliske prijateljice koje se posle dve decenije ponovo sreću. Obe danas žive "dobro", obe imaju sređene živote, brakove i status, ali iza spoljašnje stabilnosti postoje pukotine koje više nije moguće sakriti. Jedna od najzanimljivijih stvari kod filma jeste što ne pokušava da odredi ko je u pravu. Nema jasnih heroja ni negativaca. Ne postoji jedna verzija prošlosti.

Kovačevićeva otvoreno govori da ju je zanimao takozvani Rašomon efekat – ideja da isti događaj različiti ljudi pamte potpuno drugačije.

- Svako u životu uvek vidi onako kako je on video – kaže ona.

Zato "Glad" ni ne funkcioniše kao klasična psihološka drama sa jasnim odgovorima. Film više liči na emocionalni mozaik sastavljen od fragmenata sećanja, ćutnje, pogleda i unutrašnjih lomova koji se godinama talože.

Prošlost svako vidi na svoj način

U razgovoru koji smo vodili, Jelica Kovačević otvoreno govori o traumama, odnosu tela i bola, o radu na samom filmu, ali i tome kako ju je taj rad promenio i privatno i profesionalno.

Posebno je zanimljivo što trauma ovde nije prikazana kroz spektakl nasilja. Naprotiv. Nasilje u "Gladi" deluje iscrpljeno i gotovo svakodnevno. Kao nešto što se uvuklo u telo i ostalo tamo dugo nakon događaja koji ga je proizveo.

Jelica Kovačević kaže da ju je tokom rada najviše zanimao odnos "tela, bola i tišine".

- Kada ta duša utihne, a bol se preseli u telo, ko smo mi tada? - pita se ona.

I možda je baš to mesto na kojem "Glad" izlazi iz okvira obične filmske priče, jer ovo nije samo film o traumi jedne žene, već o vremenu u kojem ljudi stalno pokušavaju da popune neku unutrašnju prazninu. Kupovinom, odnosima, dokazivanjem, radom, pažnjom, statusom; a opet ostaju gladni.

Jelica tu temu povezuje i sa današnjim društvom, koje opisuje kao vreme "hiper svega", ali i ogromne udaljenosti među ljudima.

- Htela sam da povežem našu udobnost u ovom vremenu sa ogromnom udaljenošću među ljudima. Mislim da imamo svega više nego ikada, a da smo istovremeno stalno nečega fali. Gladni potvrde, bliskosti, mira. Kao da postoji neka rupa u nama koju ništa ne može potpuno da popuni. I zato smo skloni povređivanju, stalno skloni nekoj krivici i ćutanju o tome - kaže ona.

Zbog toga luksuz u filmu nije glamur, već maska. Vila u kojoj se radnja odvija nije mesto sigurnosti nego sterilni prostor kontrole, mesto na kojem savršenstvo više liči na zatvor nego na uspeh.

Film koji je promenio i nju koja ga je pravila

Zanimljivo je i to što je Jelica Kovačević na ovom projektu bila mnogo više od glumice. Pored glavne uloge, učestvovala je u razvoju scenarija, produkciji i montaži filma. Kako sama kaže, "Glad" ju je promenila i kao umetnicu i kao čoveka.

- Film je i mene apsolutno promenio. Uticao je na mene transformativno - priznaje Jelica.

Iako "Glad" pripada poetici evropskih filmova, Kovačevićeva ne želi da film ostane zatvoren samo za festivalsku publiku. Naprotiv, insistira na tome da je ovo priča koja se tiče svakodnevnih odnosa, partnerstava, krivice i emocionalnog preživljavanja.

Možda upravo zbog toga film deluje toliko neugodno blisko. Ne zato što govori o ekstremima, već zato što govori o stvarima koje ljudi vrlo dobro poznaju, ali retko umeju da objasne.

O osećaju da čovek ćuti duže nego što bi smeo.

O tome koliko lako povređujemo sebe.

O umoru od stalnog dokazivanja.

O potrebi da budemo viđeni.

O gladi koja nema veze sa hranom.

I najzanimljivije će biti to što "Glad" neće pokušavati da izleči svoje junake. Ne nudi veliku katarzu, niti jednostavno olakšanje. Umesto toga ostavlja prostor za pitanje koje će dugo ostati posle filma - šta se dešava kada čovek godinama preživljava tako što ćuti o svemu?

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.