Primetila krvavi iscedak iz bradavice: Lekari u Hrvatskoj nisu brinuli, a s 34 godine dobila najtužniju vest

Ponekad se život promeni u trenutku u kojem najmanje očekujemo da će se to dogoditi. Ne mora da postoji dramatičan događaj, niti trenutak u kojem odmah postajemo svesni da se sve što smo planirali menja. Ponekad je dovoljan simptom koji ne prolazi, pregled koji ne donosi odgovore i vest koja stiže dok smo hiljadama kilometara daleko od kuće.

Upravo tako je počela priča Samanthe Ciaccia, preduzetnice i nekadašnje lekarske asistentkinje u hitnoj medicini, koja je 2022. godine putovala Evropom, razvijala sopstveni posao i uživala u životu koji je odlučila da izgradi nakon gotovo decenije rada u medicini. Imala je planove, ambicije i slobodu da putuje svetom, ali je jedan simptom poremetio sve što je do tada zamišljala.

Preporučujemo

U maju te godine primetila je krvavi iscedak iz leve bradavice. Znala je da takva promena zahteva pažnju, posebno zato što je imala medicinsko iskustvo i razumela da neobični simptomi ne bi trebalo da se ignorišu. Zato je tokom boravka u Hrvatskoj potražila lekarsku pomoć.

Prvi nalazi nisu izazvali zabrinutost. Međutim, simptom nije nestajao, pa je Samantha odlučila da potraži drugo mišljenje. Uslеdili su dodatni pregledi, biopsija i dijagnoza koju je saznala dok je bila na drugom kraju sveta.

Njena priča, prvobitno objavljena u magazinu Glamour, ne govori samo o iskustvu žene koja se suočila sa rakom dojke u relativno mladim godinama. Ona govori i o tome koliko je važno obratiti pažnju na promene koje primećujemo na svom telu, ali i o oporavku koji se ne završava operacijom, već podrazumeva ponovno upoznavanje sopstvenih granica, tela i potreba.

Nakon deset godina u medicini odlučila je da promeni život

Pre nego što je saznala da ima rak dojke, Samantha je već napravila veliku profesionalnu promenu. Gotovo deset godina radila je u medicini u Njujorku, ali je vremenom počela da oseća profesionalno sagorevanje. Posao koji je nekada bio deo njenog identiteta postao je izvor iscrpljenosti, zbog čega je počela da razmišlja o drugačijem životnom pravcu.

Paralelno sa radom u medicini, bavila se treniranjem klijenata kao sertifikovana stručnjakinja za snagu i kondiciju. Kroz taj posao razvijala je interesovanje za pokret, fizičku spremnost i prevenciju povreda, a iskustvo iz hitne službe pomoglo joj je da prepozna koliko je edukacija o bezbednom vežbanju važna.

Na kraju je odlučila da rizikuje i potpuno se posveti sopstvenom poslu. Razvila je i edukativni program namenjen rekreativcima, ali i stručnjacima koji rade sa ljudskim telom, sa ciljem da im pomogne da prepoznaju i spreče povrede kakve je često viđala tokom rada u hitnoj medicini.

Godine 2022. otputovala je u Evropu sa namerom da putuje svetom i istovremeno radi na daljinu. U tom periodu sve je delovalo kao da se odvija u željenom pravcu. Gradila je nešto svoje, upoznavala nove ljude i organizovala život prema sopstvenim pravilima.

A onda se pojavio simptom koji nije mogla da ignoriše.

Krvavi iscedak iz bradavice bio je prvi znak da nešto nije u redu

U maju 2022. godine Samantha je primetila da joj leva bradavica krvari. S obzirom na to da je radila u medicini, odmah je pomislila na mogućnost da se iza simptoma krije ozbiljna bolest.

„Na osnovu svog medicinskog iskustva, zabrinula sam se da bi moglo da bude reči o raku. To me je uznemirilo, pa sam odlučila da odem kod lekara u Hrvatskoj i proverim o čemu se radi“, ispričala je u razgovoru za Glamour.

Tokom prvog pregleda urađen joj je citološki bris. Ova analiza podrazumeva posmatranje ćelija pod mikroskopom i može pomoći u otkrivanju promena koje zahtevaju dodatnu procenu.

Lekari tada nisu bili zabrinuti. Samantha je imala 34 godine, nije imala značajnu medicinsku istoriju koja bi ukazivala na povećan rizik, pa su procenili da je verovatnoća da je reč o raku veoma mala.

Nakon takvog nalaza nastavila je svoje putovanje. Ipak, postojala je jedna stvar koju nije mogla da zanemari: krvavi iscedak nije prestajao.

Upravo je to što se simptom nastavljao navelo Samanthu da potraži dodatnu pomoć. Jedna njena klijentkinja preporučila joj je drugog lekara u Hrvatskoj, pa je odlučila da ode na još jedan pregled.

Ovoga puta urađeni su ultrazvuk i galaktografija, specijalizovano rendgensko snimanje mlečnih kanala dojke. Nalazi su delovali veoma zabrinjavajuće, zbog čega je lekar preporučio biopsiju.

Samantha je potom čekala mesec dana na rezultate.

Ovaj deo njenog iskustva posebno je važan jer pokazuje razliku između početne procene i daljih ispitivanja kada simptom ne prolazi. Prvi pregled nije izazvao sumnju na ozbiljno oboljenje, ali je trajanje simptoma bilo razlog da se dijagnostika nastavi.

Krvavi iscedak iz bradavice ne znači nužno da osoba ima rak dojke. Može se javiti iz različitih razloga, uključujući benigne promene, ali zahteva medicinsku procenu, naročito kada je spontan, ponavlja se ili dolazi samo iz jedne dojke. Ako simptomi traju, važno je ponovo se javiti lekaru i razgovarati o potrebi za dodatnim ispitivanjima.

„Nisam čak morala ni da otvorim mejl“

Kada su stigli rezultati biopsije, Samantha se nalazila u Egiptu, na krstarenju Nilom. Bila je daleko od kuće, usred putovanja koje je trebalo da bude deo jednog uzbudljivog životnog perioda.

Dijagnozu nije saznala tokom razgovora sa lekarom, već preko elektronske poruke. U naslovu mejla stajala je oznaka DCIS, odnosno duktalni karcinom in situ.

„Nisam čak morala ni da otvorim mejl. Čim sam videla naslov, pomislila sam: O, Bože“, prisetila se.

Duktalni karcinom in situ predstavlja oblik raka dojke kod kojeg su abnormalne ćelije ograničene na unutrašnjost mlečnih kanala, bez dokaza da su probile njihov zid i proširile se u okolno tkivo. Iako se često opisuje kao neinvazivni oblik raka dojke, zahteva pažljivu procenu i plan lečenja koji zavisi od karakteristika promena i drugih nalaza.

Samantha se u tom trenutku nalazila usred reke. Nije mogla odmah da se vrati kući niti da istog časa reši problem sa kojim se suočila.

Odlučila je da nastavi putovanje i završi poslovne obaveze u Jordanu. Nakon toga je trebalo da ode u Dubai zbog još jednog poslovnog angažmana, ali je planove promenila i vratila se u Njujork.

Lekari u Hrvatskoj predlagali su joj obostranu mastektomiju, odnosno uklanjanje obe dojke, bez dodatnih testiranja. Samantha je odlučila da nastavi dijagnostiku u Sjedinjenim Američkim Državama.

Po povratku u Njujork, lekari su potvrdili da se rak proširio kroz mlečne kanale leve dojke. Prema njihovoj proceni, obostrana mastektomija bila je jedina odgovarajuća opcija.

U februaru 2023. godine podvrgnuta je operaciji. Nakon nje joj je postavljena dijagnoza raka dojke u stadijumu 1A, a u junu iste godine imala je rekonstruktivnu operaciju dojki.

U samo nekoliko meseci, život koji je planirala da provede putujući i razvijajući posao dobio je potpuno drugačiji tok.

Bolest je u početku doživljavala kao prekid svega što je gradila

Kada je saznala dijagnozu, Samantha nije odmah doživela trenutak velikog životnog preispitivanja. Njena prva reakcija bila je praktična: bolest joj je remetila planove.

Bila je usred putovanja, pokretala je sopstveni posao i povezivala se sa ljudima koji su mogli da joj pomognu da ga razvije. Sada je morala da napusti sve to i vrati se kući zbog lečenja.

„Moja prva pomisao bila je da mi ovo remeti život i predstavlja neprijatnost. Putovala sam, pokretala novi posao, stvarala sjajne kontakte i obilazila svet, a sada sam morala da prekinem putovanje i vratim se kući na lečenje“, rekla je.

Ipak, kako je prolazila kroz lečenje i oporavak, njen odnos prema iskustvu počeo je da se menja.

Samantha sebe opisuje kao osobu koja je oduvek bila ambiciozna, orijentisana na rezultate i naviknuta da neprestano ide napred. Takav način života omogućio joj je da ostvari brojne profesionalne ciljeve, ali joj nije uvek ostavljao dovoljno vremena da se zaustavi i proceni kako se zaista oseća.

Bolest ju je primorala da uspori.

„Kada sam zaista sagledala gde se nalazim u životu, shvatila sam da nisam bila zdrava na mnogo načina — ne samo fizički, zbog raka, već i mentalno i emotivno“, objasnila je.

To ne znači da je bolest posmatrala kao nešto dobro ili da je smatrala da je morala da se razboli kako bi naučila da brine o sebi. Naprotiv, iskustvo koje je prošla bilo je ozbiljno i zahtevalo je velike promene. Ipak, u periodu nakon dijagnoze počela je jasnije da razume šta želi da zadrži u svom životu, a čemu više ne želi da posvećuje toliko energije.

Shvatila je da je pre bolesti često davala mnogo vremena i pažnje drugim ljudima, a da pritom nije dovoljno štitila sopstveni prostor.

„Sada znam da nemam dovoljno mentalnog prostora da budem dostupna svima. Moram da zaštitim svoju energiju kako bih mogla da budem prisutna za ljude koji su mi zaista važni i za svoj posao“, rekla je.

Za nju je oporavak tako postao i proces redefinisanja prioriteta. Nije se radilo samo o tome da se vrati svakodnevnim obavezama, već i da odluči kakav život želi da nastavi da živi.

Nakon mastektomije otkrila je koliko je komplikovan povratak vežbanju

Kao stručnjakinja za fizičku aktivnost, Samantha je dobro razumela koliko je kretanje važno za zdravlje. Međutim, nakon mastektomije i rekonstruktivne operacije shvatila je da je povratak vežbanju mnogo složeniji nego što bi se moglo zaključiti na osnovu kratkih postoperativnih uputstava.

Uputstva koja je dobijala uglavnom su se svodila na to da tokom prvih četiri do šest nedelja ne podiže više od približno dva do pet kilograma, a da nakon tog perioda postepeno nastavi sa aktivnostima kojima se bavila pre operacije.

Za nekoga ko je ranije bio fizički aktivan, takva preporuka može zvučati kao jasan plan. U stvarnosti, međutim, oporavak ne funkcioniše po unapred određenom rasporedu.

Telo prolazi kroz ozbiljan proces zarastanja, a snaga, pokretljivost i osećaj sigurnosti ne vraćaju se istom brzinom kod svih ljudi. Operacija, rekonstrukcija i dodatni tretmani mogu da utiču na to kako se osoba oseća i koliko lako obavlja pokrete koji su joj ranije bili sasvim uobičajeni.

Samantha je shvatila da ženama koje prolaze kroz lečenje raka dojke nedostaje konkretna podrška kada je reč o povratku fizičkoj aktivnosti. Nije želela da se njihovo iskustvo završi savetom da nekoliko nedelja izbegavaju podizanje tereta, a zatim se jednostavno vrate staroj rutini.

Verovala je da im je potrebno više informacija, pažljivije prilagođavanje treninga i razumevanje činjenice da je oporavak individualan proces.

Upravo tokom sopstvene rehabilitacije dobila je ideju za novi poslovni projekat.

Pokrenula je program za žene koje su preživele rak dojke

U oktobru 2023. godine Samantha je pokrenula H.E.R., program namenjen ženama koje žele da se vrate kretanju nakon operacije, hemoterapije i/ili zračenja.

Program je nastao iz njenog ličnog iskustva i profesionalnog znanja. Tokom oporavka prepoznala je da postoji prostor za strukturisanu podršku ženama koje žele da ponovo izgrade snagu, pokretljivost i rutinu vežbanja, ali ne znaju odakle da počnu.

Za Samanthu je bilo važno da fizička aktivnost ne bude predstavljena kao još jedan zadatak koji žene moraju da ispune, već kao proces koji se prilagođava njihovom telu, mogućnostima i trenutnom stanju.

Nije svaka žena pre dijagnoze bila fizički aktivna. Neke se prvi put susreću sa treningom tek nakon lečenja, dok druge pokušavaju da se vrate aktivnosti koju su nekada redovno praktikovali. Njihova iskustva mogu biti veoma različita, pa ni povratak vežbanju ne može da izgleda isto za sve.

Samantha je zato želela da pomogne ženama da pronađu svoju početnu tačku, umesto da se porede sa onim što su mogle da urade pre bolesti.

Istovremeno je nastavila da razvija svoj prvi posao, radeći sa klijentima i gradeći obe poslovne ideje. Međutim, ubrzo se suočila sa još jednom velikom promenom: trudnoćom i majčinstvom.

Povratak fizičkoj aktivnosti nakon porođaja ponovo ju je naučio strpljenju

Samantha je prošle godine zatrudnela, a u februaru je rodila sina. Nakon porođaja postepeno je počela da se vraća poslu, ali je ubrzo shvatila da će i povratak treningu zahtevati novi početak.

Njeno telo ponovo se promenilo, a svakodnevica je dobila drugačiji ritam. Iskustvo joj je u mnogo čemu ličilo na period nakon operacije: ponovo je morala da prihvati da se ne može odmah vratiti nivou aktivnosti na koji je bila naviknuta.

U proleće je prvi put posle godinu dana pokušala da trči. Uspela je da džogira svega dva minuta pre nego što je morala da stane.

Za nekoga ko je navikao na fizičku aktivnost, takav početak mogao bi da deluje obeshrabrujuće. Samantha ga je, međutim, posmatrala drugačije.

„Zaista verujem da je nešto bolje nego ništa. Najvažnije je ponovo izgraditi kontinuitet i pronaći prilike da se makar malo krećemo kada možemo“, rekla je.

Ovo iskustvo dodatno je učvrstilo njeno uverenje da napredak ne mora da bude brz da bi bio značajan. Ponekad je najvažnije jednostavno početi, prihvatiti trenutne mogućnosti i izgraditi rutinu koja može da se održi.

Danas mnogo pažljivije pristupa treningu. Kada planira zagrevanje za vežbe snage, posvećuje posebnu pažnju pokretima koji otvaraju grudni koš, sluša reakcije svog tela i bira vežbe koje joj prijaju. Više ne smatra da svaki trening mora da bude maksimalno intenzivan da bi imao vrednost.

„Mnogo više cenim samu mogućnost da se krećem. Ranije sam to uzimala zdravo za gotovo. Sada imam mnogo veće poštovanje prema tome što mogu da pomeram svoje telo i što više ne osećam iscrpljenost koja mi je nekada otežavala čak i da ustanem iz kreveta“, ispričala je.

Može li fizička aktivnost da pomogne nakon lečenja raka dojke?

Samantha je u svom svedočenju istakla da postoje istraživanja koja ukazuju na to da redovna fizička aktivnost može biti povezana sa manjim rizikom od povratka određenih oblika raka, uključujući rak dojke. Takvi nalazi doprinose sve većem interesovanju za ulogu kretanja u oporavku i dugoročnom zdravlju osoba koje su prošle kroz lečenje.

Ipak, važno je napraviti razliku između opštih preporuka i individualnog plana oporavka. Nivo fizičke aktivnosti nakon operacije, hemoterapije ili zračenja zavisi od vrste lečenja, trenutnog zdravstvenog stanja, eventualnih komplikacija i preporuka medicinskog tima.

Za neke žene povratak može da počne kratkim šetnjama i jednostavnim vežbama pokretljivosti. Drugima će biti potrebna dodatna rehabilitacija i stručna podrška pre nego što se vrate treningu snage ili intenzivnijim aktivnostima.

Samanthina poruka nije da svaka žena mora da trenira na isti način, već da fizička aktivnost ne bi trebalo automatski da bude isključena iz života nakon ozbiljne dijagnoze. Važno je pronaći bezbedan i odgovarajući način kretanja, uz poštovanje procesa oporavka.

Upravo to iskustvo stoji iza njenog poslovnog projekta: želja da ženama pokaže da postoji put između potpunog odustajanja od aktivnosti i pokušaja da se odmah vrate starim navikama.

„Zašto se ovo događa za mene, a ne samo meni?“

Kada govori o tome šta bi poručila osobama koje prolaze kroz dijagnozu raka ili neki drugi veliki životni preokret, Samantha savetuje da pokušaju da promene način na koji posmatraju sopstveno iskustvo.

„Prvi savet koji bih dala nekome ko prolazi kroz dijagnozu raka ili bilo koji veliki događaj koji menja život jeste da se zapita: Zašto se ovo događa za mene? Znam da je prva pomisao: Zašto se ovo događa meni? Ali ohrabrila bih ljude da pokušaju da promene perspektivu i pronađu nešto pozitivno“, rekla je.

Ona ne tvrdi da je takva promena jednostavna. Kada se osoba suoči sa ozbiljnom dijagnozom, strah, bes, tuga i neizvesnost prirodne su reakcije. Nije neophodno odmah pronaći pozitivnu stranu iskustva niti osećati da se iz svake teške situacije mora izvući životna lekcija.

Samantha govori iz sopstvenog iskustva, iz perspektive osobe koja je prošla kroz lečenje, operacije i dug proces prilagođavanja. Za nju je promena perspektive vremenom postala način da prepozna šta želi da sačuva u svom životu i kako želi da nastavi dalje.

Njena priča zato ne završava porukom da je sve moguće prevazići snagom volje. Naprotiv, ona govori o potrebi da se prihvati da postoje periodi u kojima ne možemo da funkcionišemo kao ranije, da je potrebno zatražiti pomoć i da oporavak često podrazumeva niz malih koraka.

Oporavak nije pravolinijski proces

Samantha danas odlazi na kontrole zbog raka dojke na svakih šest meseci, koje uključuju i preglede dojki. Planira i da ponovo počne da uzima tamoksifen, lek koji se koristi u određenim slučajevima hormonski osetljivog raka dojke radi smanjenja rizika od povratka bolesti. Terapiju je privremeno prekinula zbog trudnoće, a nastavak lečenja usklađuje sa svojim lekarima.

U međuvremenu nastavlja da razvija svoje poslovne projekte, brine o sinu i ponovo gradi rutinu fizičke aktivnosti. Ne predstavlja sebe kao osobu koja je jednom zauvek završila proces oporavka, već kao nekoga ko svakodnevno uči da prilagodi svoje ciljeve okolnostima.

„Jednog dana ćete uraditi pet sklekova i osećati se sjajno, a već sledećeg možda ćete moći da uradite samo jedan i osećati se loše. To je u redu. Vaš napredak će se menjati“, objasnila je.

Prema njenim rečima, najvažnije je da ne dozvolimo da nas jedan loš dan ubedi da smo izgubili sve što smo do tada postigli.

„Ako vam se čini da napredujete glatko, a onda odjednom napravite dva koraka unazad, znajte da se to dešava svima. Najvažnije je da nastavite da idete napred, bez obzira na sve“, poručila je.

Samanthina priča podseća da je važno ozbiljno shvatiti promene na telu, potražiti medicinsku pomoć i nastaviti sa dodatnim ispitivanjima kada simptomi ne prolaze. Njeno iskustvo sa prvim pregledom u Hrvatskoj pokazuje da početno umirujući nalaz ne mora uvek da bude kraj dijagnostičkog procesa, posebno kada tegobe traju.

Istovremeno, njeno iskustvo govori o tome koliko se život nakon dijagnoze može promeniti i koliko je važno pronaći podršku tokom oporavka. Povratak svakodnevnim aktivnostima ne mora da znači povratak na staro, baš kao što napredak ne mora da izgleda isto svakog dana.

Za Samanthu je kretanje danas mnogo više od treninga i fizičke kondicije. Ono predstavlja mogućnost da ponovo upozna svoje telo, prepozna njegove granice i pronađe način da živi aktivno, ali sa više pažnje prema sebi.

(Ona.rs)