Gde se izgubio porodični ritual zajedničkog ručka i da li nam to danas nedostaje

Porodični rituali kao što je zajednički porodični ručak ili druga zajednička aktivnost ukućana, pružaju nam osećaj pripadnosti, sigurnosti i jedinstvenog porodičnog identiteta. Da li ih i danas podjednako gajimo ili se ipak mnogo toga promenilo

Koliko puta ste sedeli sa prijateljima u neobaveznom vikend ćaskanju i evocirali uspomene na "dobra stara vremena" koja su sobom nosila dobar duh zajedništva, porodičnih rituala, malih i velikih sitnica po kojima pamtimo i danas opisujemo svoje roditelje, rođake ili najbliže prijatelje? Kao obavezno, tada se povede priča o porodičnom nedeljnom ručku koji nam uvek izazove setna, lepa i nežna sećanja na to vreme. Kada tišinu u nedelju popodne oko tri sata narušava samo "zveckanje escajga", serviranje tanjira i odabir najlepših čaša koje s najvećom pažnjom postavljamo na sto gde ćemo obaviti zajednički ručak.

I nije samo glad ono što nas okuplja tada za stolom. Vuče nas taj divni osećaj pripadnosti, sigurnosti, utočišta i emocionalne veze koje jačamo sa svojim najbližima tokom tog zajedničkog obroka. Vesela graja za stolom, prilika da jedni s drugima na miru i s iskrenom pažnjom razmenimo utiske od protekle nedelje, posavetujemo se sa roditeljima, napravimo zajedničke dogovore i planove.

Preporučujemo

Obično se tada puno i smejemo i zbijamo šale, a nekako je i tata u tim trenucima posebno inspirisan da "prezentuje" svoj smisao za humor, makar on ne bio baš razumljiv i zabavan, ali nam je prijatno. Smejemo se i prihvatamo šalu i na naš račun, osećamo toplinu oko srca i zahvalnost na takvoj ljubavi i sreći.

Naravno, mama nedeljom sprema naša omiljena jela, mesi naše omiljene kolače i uvek doda još nešto kao iznenađenje. Nešto što samo ona ume tako da pripremi sa, čini nam se, posebnim sastojkom koji čini suštinu tog njenog jela koje, kada jedemo u nekom drugom okruženju, restoranu ili u drugoj kući, nikada nema taj ukus koji ima kada ona pripremi. Zato danas često kažemo "eh, da su mi sada oni bakini salčići ili mamina sarmica sa zeljem".

Popije se i po koja više, opušteni smo i smireni. Do trenutka kada se brat i sestra, bez obzira na to koliko godina imaju, onako puni energije od dobrih zalogaja, ne "uhvate za vratove" i krenu u akciju "bratsko-sestrinske" tuče i koškanja što predstavlja poseban ritual kada smo svi zajedno. Ali, tada im ne zameramo. Znamo da je i to čin ljubavi i njihov način da iskažu privrženost jedno drugom.

Onda se ponovo umirimo i prionemo na omiljenu partiju karata ili monopol. To nas odvuče do najranijeg detinjstva kada je u dokolici ili nedeljom kada je loše vreme to bio idealan način da nas roditelji zabave. Danas nam ovakvi trenuci pružaju neprocenjiv osećaj zajedništva i samo naših trenutaka i običaja.

I na kraju, ne bih da, navođenjem svega što je u današnjem vremenu doprinelo da većina porodica izgubi svoje zajedničke trenutke i rituale, kvarim lepotu osećaja koji mi je izazvalo pisanje teksta na ovu setnu temu. Svima nam je jasno da su nam ubrzanje života, trka za zaradom, savremena tehnologija i razni prekomerni napadi na sva naša čula, doneli više lošeg nego dobrog i doveli do toga da zapostavimo prave vrednosti.

Ali, ne potcenjujmo nedelju i zajedničke trenutke sa porodicom. Jer nedeljom, u krugu najbližih, shvatamo da zaista sitnice i čine i začinjavaju naše živote, da sitnice prave najlepši i najšareniji kolaž u našim srcima koji zauvek ostaje na tom mestu kao najsigurnije sećanje i uspomena. To nosimo mi danas, to će nositi naša deca sutra i kao neprocenjiv deo porodičnog identiteta preneti svojoj deci.

(Ona.rs/Sanja Pajević Bundalo)