Kad nagrađivanje deteta postaje podmićivanje? Naš psiholog objašnjava ključnu razliku

Jačanje motivacije i samopoštovanja kod deteta u odnosu na manipulativno ponašanje je lekcija koju bi trebalo da savlada svaki roditelj

"Ako budeš bio dobar, kupiću ti igračku!"

Malo je roditelja na planeti koji nisu izgovorili ovu rečenicu svom detetu makar jednom u životu. Ali, dok će neki reći da je ona nagrada i da podstiče lepo ponašanje kod deteta, dotle će drugi biti na stanovištu da je reč o podmićivanju deteta.

Preporučujemo

Ko je u pravu?

Psiholozi imaju jasno definisanu granicu između nagrade i podmićivanja. Nagrada je uvek stvar dogovora i unapred je utvrđena u razgovoru između roditelja i deteta. Naravno, nagrada ne mora i ne bi trebalo da bude uvek materijalne prirode.

S druge strane, mito je pokušaj ubeđivanja deteta da na licu mesta, bez prethodnog dogovora, uradi nešto što roditelji očekuju od njega u tom trenutku, a da će zauzvrat dobiti nešto (najčešće) materijalne prirode.

- O kom god uzrastu deteta da govorimo, nagrada ne bi trebalo uvek da bude materijalne prirode - kaže za Ona.rs psiholog Brankica Šaljić-Milenković.

- Svaki roditelj ide iz svog sistema uverenja. Ne kažem da je materijalna nagrada uvek loš izbor, ali ako postane konstanta to nije dobro. Potrebno je da postoji gradacija i da dete ne radi nešto u ime te nagrade nego u ime svog ličnog zadovoljstva i unutrašnje motivacije.

Najčešće bi, ističe naša sagovornica, bilo dobro da detetu bude najznačajnija nagrada izraz lica roditelja kad ono uspešno završi neku obavezu.

- Ton kojim se roditelji obrate detetu, zagrljaj, pohvala u vidu rečenice "bravo, super si se potrudio i uspeo si" suštinska su podrška. Detetu je potrebno da roditelji veruju u njega, pa će i ono samo verovati u sebe - podseća Šaljić-Milenković.

Nagrade "hrane dušu", ali pod jednim uslovom

Nagrade u vidu poklona za svaku odličnu ocenu kod mnogih roditelja postale su uobičajeni model. Naša sagovornica sugeriše da takva vrsta nagrađivanja nije adekvatna i da, gledano na duže staze, donosi mnogo veću štetu detetu.

- Ukoliko dete za svaku peticu dobije poklon, ta petica gubi na značaju, a vremenom gubi na značaju i sam poklon. Zadovoljstvo nestaje i gubi se unutrašnji motivator. Kad dete koje je dobijalo nagradu za svaku odličnu ocenu odraste, više mu ni velika plata ni sav uspeh u životu neće moći da, slikovito rečeno, nahrane dušu - upozorava psiholog.

S druge strane, kad dete završi školu, fakultet, dobije prvi posao…, kad zatvori jedno poglavlje života i otpočne neko novo, to bi, smatra Šaljić-Milenković, bilo lepo obeležiti nekim ritualom - proslavom, odnosno poklonom.

- Rituali su važni zbog inicijacije u narednu životnu ulogu - poručuje psiholog.

Roditelji uče decu kako da ih potkupljuju

Za razliku od nagrade, mito je pokušaj ubeđivanja koji roditelj nudi detetu na licu mesta. Primera radi, roditelj može da ponudi detetu čokoladicu da bi ono prestalo da pravi scene u prodavnici. Koliko često ste videli takvu scenu?

Takođe, mito je i kad roditelji pokušavaju da nateraju dete da uradi nešto što ne želi, pa ga potkupljuju nečim što za njega u tom trenutku ima veliku vrednost. Na primer, kažu mu da mora da sredi svoju sobu i da će zauzvrat dobiti određenu svotu novca, više vremena pred kompjuterom ili neku treću privilegiju.

Ali, prirodna motivacija neće opstati ako roditelji potkupljuju decu. Iz ugla psihologa, potkupljivanjem roditelji uče decu kako da manipulišu njima da bi ponovo bili potkupljeni.

- Ukoliko pregovaramo sa uplašenim mališanom koji treba da vadi krv, recimo, i kažemo da ćemo ga kad izvadi krv odvesti na sladoled koji voli, to nije podmićivanje, već “držanje straha”, uz poruku da razumemo što se dete plaši. Ujedno, dete ima priliku da se raduje budućem lepom događaju pošto u par sekundi bude pretrpelo neprijatnost kakvu kod njega izaziva vađenje krvi. Ali, ako kažemo detetu: “Daću ti Sony ako doneseš sve petice”, onda to liči na podmićivanje - objašnjava Šaljić-Milenković.

Ona dodaje da deca od malih nogu razumeju sistem nagrade:

- Dete jasno vidi i oseća roditeljski osmeh i blagost kad se lepo ponaša, ali isto tako i njihovu ljutnju i namrštenost kad to nije tako. Negde već od druge godine dete shvata šta je nagrada ako mu, na primer, posle savladane lekcije o tome kako se koristi noša roditelj svaki put da stiker da ga negde zalepi. Kasnije, od treće godine, dete razume da će, ako roditelj kaže “ne” a ono ipak to uradi, biti uskraćeno za gledanje crtaća tog popodneva. Negodovaće, naravno, ali će vremenom razumeti o čemu se radi.

Cilj nagrada je da podstaknu motivaciju i ojačaju pozitivno ponašanje. S druge strane, mito kojim se roditelji (ne)svesno služe potkopava unutrašnju motivaciju deteta i dovodi do manipulativnog ponašanja deteta, što je kasnije veliki izazov ispraviti.

(Ona.rs)