"Mama, dosadno mi je": Greška koju većina roditelja pravi kad čuje ovu rečenicu i kako da je izbegnete

Kada nam deca priđu sa rečenicom „Dosadno mi je“, prva reakcija često nije smirena i promišljena, već obojena nervozom, frustracijom, pa čak i grižom savesti.

• „Imaš toliko igračaka! Kako ti može biti dosadno?“
• „Dosadno ti je? Evo ti spisak obaveza.“
• „Kad sam ja bio mali, igrao sam se satima bez žaljenja.“

Ovakve rečenice su gotovo instinktivne. Ipak, stručnjaci za roditeljstvo upozoravaju da upravo tu pravimo grešku.

Ekspertkinja za roditeljstvo Lizzi Aša, koja već deset godina radi sa zaposlenim porodicama na razvijanju samostalne igre kod dece, primećuje isti obrazac: roditelji ili odmah nude listu aktivnosti, ili deci poručuju da se sama snađu. Ni jedno ni drugo, kaže ona, dugoročno ne daje dobre rezultate.

U prvom slučaju deca postaju zavisna od spoljašnje stimulacije i stalne organizacije. U drugom, poruka može zvučati kao odbacivanje.

Istina je da ne možemo i ne treba da budemo stalni zabavljači sopstvene dece. Preterana uključenost vodi do iscrpljenosti roditelja, ali i uskraćuje deci važne razvojne veštine poput kreativnosti, samoregulacije i rešavanja problema.

Zato, sledeći put kada dete kaže „Dosadno mi je“, pokušajte sa ovih pet rečenica koje podstiču samostalnu igru i unutrašnju motivaciju.

1. „Imam nekoliko minuta. Hoćeš li da mi ispričaš malo više o nečemu što te zanima?“

Prvo pitanje koje roditelj treba da postavi sebi nije „Šta sada da smislim?“, već: „Da li sam se danas zaista povezao sa svojim detetom?“

Ne u smislu „napravio sam ti užinu“ ili „opomenuo sam te da opereš zube“, već prava, kratka, ali iskrena povezanost - kontakt očima, bez telefona, makar dva minuta. Na primer: „Ispričaj mi više o crtaću koji si jutros gledao, baš si se smejao!“

Mnoga deca su navikla da im se stalno govori šta i kako da rade. Kada tog spoljašnjeg usmerenja nema, osećaju se izgubljeno. „Dosadno mi je“ ponekad zapravo znači: „Trebaš mi“ ili „Ne znam šta da radim bez vođstva.“

Kratko, kvalitetno povezivanje može da „napuni emotivnu čašu“ deteta i osnaži ga da se potom samostalno upusti u igru.

2. „Pitamo se da li tvom telu nešto prvo treba?“

Pre nego što dete uputite nazad ka igri, zapitajte se da li mu možda nedostaje nešto osnovno - hrana, odmor, kretanje ili emotivna regulacija.

Kada je poslednji put jelo? Da li je sedelo dva sata bez pauze? Da li je ustalo prerano i preskočilo popodnevni odmor?

„Dosadno mi je“ ponekad znači: „Pao mi je šećer“, „Predugo sam unutra“ ili „Premoren sam, ali ne znam kako da se smirim.“

Možete reći: „Pitam se da li si gladan, bliži se ručak“ ili „Celo jutro smo u kući, da li bi ti prijalo da malo potrčiš napolju?“ Kada se osnovne potrebe zadovolje, lakše je vratiti odgovornost detetu.

3. „Ne želiš baš da ti ja kažem šta da radiš, zar ne? Mogu, ali verovatno će to biti kućni poslovi“

Ova rečenica menja dinamiku. Sada dete odbija vašu pomoć, umesto da se oseća odbijeno.

Uz malo humora i razigranosti, poručujete mu da verujete kako već zna šta želi - samo još nije došlo do ideje. Istovremeno, podsećate ga da preuzimanje inicijative nosi i određenu slobodu.

4. „Hajde da razmislimo: Da li si raspoložen da ponoviš nešto što već znaš ili da probaš nešto novo?“

Umesto da rešavate problem umesto deteta, nudite mu okvir za razmišljanje. Pozivate ga na saradnju.

Učite ga da zastane i zapita se: „Šta mi se sada radi?“ Obe opcije su u redu i ponavljanje poznatog i istraživanje novog. Bitno je da nauči da prepozna sopstvene potrebe i želje.

Vremenom, dete će početi samo sebi da postavlja ta pitanja: „Dosadno mi je. Da li da napravim onu tvrđavu od prošle nedelje? Možda ovaj put dodam tunel.“

Tako se razvijaju veštine rešavanja problema i kreativno razmišljanje.

5. „Znam da je teško kad ne znaš šta dalje. Razumem. Možda će ti trebati malo vremena da smisliš.“

Kada ste proverili da su potrebe zadovoljene i uspostavili povezanost, važno je priznati da je dosada neprijatna.

Možete dodati: „Biću ovde i slažem veš (ili spremam ručak), pa možeš da svratiš ako želiš.“ Na taj način dete ne ostavljate samo sa svojim osećanjima, ali mu dajete prostor da ih obradi.

Ono što zapravo učite dete jeste kako da pronađe smisao iznutra - ne iz igračke, ekrana ili stalne roditeljske animacije. Možda će vas nekoliko puta pitati: „Je l’ ovo u redu?“ ili „Smem li ovo?“ To je deo procesa.

Deca treba da nauče da dosada nije kriza. Ona je signal. Poziv da zastanu, osluhnu sebe i odluče šta žele sledeće.

Jer sposobnost da sami sebi budu pokretač - to je veština koja traje mnogo duže od jednog popodneva bez plana.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.