Ljubav, najčešći motiv njene poezije, da može da se razlije po celom svetu, možda bi ga vratila u stanje mira
Molitvenim tonom u zbirci "Tražim pomilovanje" čini ono što nam je najpotrebnije - da razumemo jedni druge
U vreme kada su ljudi sve manje okrenuti jedni drugima, u danima kada je empatija najčešće pominjana reč, a njena primena najneophodnija, reči Desanke Maksimović dolaze kao melem na bolno mesto.
Ljubav, najčešći motiv njene poezije, da može da se razlije po celom svetu, možda bi ga vratila u stanje mira. Reč "pomilovanje", koja obeležava njenu nenadmašnu zbirku pesama, čini da čovek ponovo oživi svoju bliskost prema svemu - prema drugom čoveku, prirodi, sebi.
Na današnji dan 1898. godine rođena je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.
Njena zbirka "Tražim pomilovanje", lirska diskusija sa surovim Dušanovim zakonikom iskazuje beskrajan osećaj za druge, prava i zakone svih ljudi, spremnost za molitvu i traženje pomilovanja za njih.
Za bezazlene, za njine začuđenosti nedogledne, za ljude večno maloletne, za utopiste, za preko vode prevedene žedne, za preko blata prevedene čiste, za onoga što snove vazdan dene, za tihe, za setne, za one sasvim drukčije od mene i za one sa mnom istovetne. Za nespretne i neuke, za one koji se spotiču preko praga, koji čašu ispuštaju iz ruke, za one što uvek u prikrajak stanu, koje svaka mala stvar razdraga, s kojim se svaki radosno sretne, za one koji idu zamišljeni kao da nose kapljicu na dlanu, za one koji nisu slični meni i za one sa mnom istovetne, za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za zemlju kuda vojska prođe...
Čini se da ne postoji ni biljka ni "ptica nebeska" za koju pesnikinja u svojoj zbirci ne moli i za koju nema razumevanja.
Molitvenim tonom u zbirci "Tražim pomilovanje" čini ono što nam je najpotrebnije - da razumemo jedni druge.
Za važne
Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu,
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.
Jer biće za njih razočarenje
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove,
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do tvoje palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda.
(Ona.rs)