Roditelji, da li ste se našli nekada u ovoj situaciji? Ispovest jedne mame

Godinama unazad ova mama je neumorno kupovala, skupljala i dovlačila u kuću drangulije i igračke u tonama

Znam da bi mi mnogi rekli da sam luda i da preterujem. Da poklonim - bacim - prodam. I sve ste u pravu i biće tako, ali trenutno - jednostavno ne mogu.

I zato sam u ovoj situaciji.

Preporučujemo

Ali da krenem iz početka.

Ovog 1. septembra moje mlađe dete, mamin sin, moja beba, polazi u prvi razred. Njegova starija sestra u četvrti. Celo leto se ne opraštam samo od toga da nemam više skroz malu decu, da nema više vrtića i bezbrižnih dana, već se i psihički pripremam za školske muke. Pravim strategije i planove kako ćemo i šta ćemo da učimo, razbijemo ocene, imamo uredne sveske i završene domaće pre nedelje veče u 23h. (Sve znam! Pustite me da maštam.)

Elem, ta priprema za školu i mamine ambicije, podrazumeva i sređivanje njihovog zajedničkog prostora, koji bi trebalo da ih inspiriše na rad i akademska dostignuća.

U ovoj priči - mesto gde sam naišla na prvu prepreku.

Godinama unazad ova mama je neumorno kupovala, skupljala i dovlačila u kuću drangulije i igračke u tonama. Priznajem da je dosta od tih stvari bilo više za moju zabavu nego što su decu uopšte zanimale, do mere da mi je suprug jednom rekao "prestani više sebi da kupuješ igračke za Novu godinu". Ništa umerenija nisam bila ni kada je u pitanju odeća i obuća. A moglo bi se reći i kućni ljubimci. To objašnjava dva psa, mačku, zeca, kornjače, ribice, zebice, hrčka i papagaje. Ali eto, u svojoj misiji "sve za dečiju radost", malo znam i da preteram. Praštajte.

Sada veliku većinu svega toga, ne da je potrebno, nego krucijalno - izbaciti iz njihove sobe. Zadatak koji je mnogo lakše izgovoriti nego izvesti. Iz više razloga.

Prvo - to je posao. Ogroman, fizički posao, koji je zahtevao sedam dana mog i onako prebukiranog života. Drugo - probajte vi da uzmete detetu igračku, stare patike ili iscepanu majicu koja je omalila. Istog momenta pomenuti predmet postaje "to mi je najomiljenija stvar", "možeš da skloniš, ali da sačuvaš kao uspomenu", "nemoj to mamaaaa, to mi je dao X/Y/Z", "ali ja to volim najviše na svetu" (skinula sam ko prst debeo sloj prašine sa nekog kamiona, nije ga pogledao od druge godine)...

I tako sve, preko razvaljenog autića bez ijednog točka, do pantalona u koje više ne mogu ni šaku da gurnu, lutaka kojima su davno izgubljeni udovi, papirića sa ne znam kakvom žvrljotinom, preko patika od kojih su ostale cele samo pertle i (istinita priča) omanje kolekcije od nekih 100 komada praznih kutijica za tik-tak. Nit znam odakle im, još manje šta će im.

Što me dovodi do trećeg problema. Moj strah od njihovog stresa od polaska u školu. Tranzicija iz bezbrižnog dečijeg stanja bez obaveze u stanje stvaranja radnih navika. Kako oni ne pokazuju ništa drugo do uzbuđenja što škola počinje, ne bih ni na koji način da se taj mir naruši, i ne daj Bože, dođe do revolucije u kući zbog "mama gde mi je ono??!"

I ja, šta ću? Nemam više gde, stvari moraju da idu, pa idu, ničem ne služe, niko se ne igra sa njima, niko ih ne nosi. Samo prave haos preko kojeg padamo po kući, zauzimaju prostore po ormarima, ćoškovima, podovima, stolicama, prelivaju se iz raznih kutija i korpi. I hoću, pokloniću ih, baciću ih, prodaću ih... Ali ne danas, ne ovih dana dok ne prođe period adaptacije.

To je moj način da izbegnem tugu i raspad sistema u slučaju da primete da nema baš one drangulije koje će da se sete u zlo doba, jer Marfi uvek vreba.

I tako sam vam završila sa kesama i kutijama u kolima. Jer gde ću s njima? Da ih ostavim u stanu, džaba sam krečila. Prošlo bi dva do tri sata dok sve ponovo ne bi bilo razbacano po kući, što zbog dece, što zbog životinja. Da sam odnela u podrum, kao što je bio prvi plan, ne bi upalilo. Prva poseta dole, setili bi se da im treba baš ta probušena lopta i slupana kućica za lutke. Dlanom o dlan, jedna po jedna stvar bi našla put kući.

A da ih bacim sad, odmah, ne bi me oprali ni Dunav ni Sava da im nešto zatreba sutra ujutru. I zbogom moj mir.

Ovako sam završila sa gomilom budalaština u kolima, i tako već tri dana svaki dan vozim sve igračke i odeću, kuća - pos'o, pos'o - kuća, strpljiva, smirena i na čekanju. Čekam da zaborave sve te drangulije od kojih mi ovih dana samo nos viri iza volana.

I ne bih ovu priču nikad ni ispričala, sa dozom stida bih nastavila da vozim svoje kese i strpljivo čekala pravi trenutak da ih se rešim, da me pre dva dana nije zaustavio portir na poslu smejući mi se: "Znam šta radiš! I ja sam radio isto! Sklonim i čekam da zaborave da su imali, a onda ga se rešim!".

I tad mi je sinulo. Tada sam shvatila. Nisam sama u ovom ludilu. To je samo metoda preživljavanja roditelja. Svi smo na istim mukama i snalazimo se najbolje što možemo. Neki su kreativni, neki sa manje takta, ali svi zajedno smo... Pa, ne znam kako da objasnim? Valjda čovek mora da bude roditelj da razume.

(Ona.rs)