6 stvari koje rade roditelji čija odrasla deca im ostaju bliska celog života

Jedna od najlepših stvari u roditeljstvu jeste trenutak kada gledate kako vaše dete odrasta i postaje samostalna odrasla osoba.

Ali upravo ta promena često ume da bude i jedna od najtežih. Svaki roditelj se nada da će njegovo dete, čak i kada odraste, želeti da pozove telefonom, da dođe kući i da roditelje i dalje doživljava kao sigurno mesto.

Koučevi za svesno roditeljstvo godinama proučavaju odnose između roditelja i dece, a ono što se posebno izdvaja kod porodica koje ostaju bliske jeste činjenica da su ti roditelji odbijali da slede određene obrasce ponašanja.

Nisu pokušavali da kontrolišu dete

Poslušnost i povezanost nisu isto. Roditelji koji grade blizak odnos sa decom znaju da se poverenje i saradnja ne stvaraju kontrolom.

Njima nije najvažnije da uvek budu u pravu niti da dete odmah posluša svaku naredbu. Mnogo im je važnije da odnos ostane otvoren i siguran.

Umesto da odmah kritikuju ili ispravljaju dete, češće govore: „Hajde da ovo rešimo zajedno.“

Nisu umanjivali emocije svog deteta

Rečenice poput „nije to ništa“ ili „prestani da plačeš“ ne menjaju ono što dete oseća. Samo ga uče da emocije krije.

Roditelji koji ostaju bliski sa svojom decom stvaraju prostor u kojem su emocije dozvoljene. Umesto da odmah nude rešenja, oni umeju da kažu: „Baš ti je bilo teško.“

Kada dete prolazi kroz neprijatne emocije, važno je ostati uz njega umesto pokušaja da se osećanje odmah „popravi“. Dete treba da zna da sme da bude tužno, ljuto ili razočarano.

Nisu pokušavali da promene dete

Mnogi roditelji nesvesno pokušavaju da dete oblikuju u nekoga ko će biti „lakši“, mirniji ili prihvatljiviji okolini.

Ali deca koja odrastaju uz osećaj da su prihvaćena upravo takva kakva jesu najčešće ostaju emocionalno najbliža roditeljima.

To znači prihvatiti i osetljivo dete, i glasno dete, i dete koje se razlikuje od očekivanja koja smo imali.

Najvažnije je da dete nikada ne stekne utisak da je problem koji treba popraviti.

Nisu vrednost deteta vezivali za uspeh

Zadatak roditelja nije da dete voli samo kada pobeđuje, ima dobre ocene ili postiže rezultate.

Roditelji koji grade zdrav odnos sa decom fokusiraju se na to ko dete jeste, a ne samo na ono što postiže.

Posle utakmice ili testa ne pitaju prvo: „Koliko si poena dao?“ ili „Koju si ocenu dobio?“ već: „Kako si se osećao?“

Podjednako su prisutni i kada dete doživi neuspeh i kada slavi uspeh.

Nisu osuđivali dete kada mu je podrška bila najpotrebnija

Osuda često ne motiviše dete da bude bolje, već ga uči da krije greške.

Roditelji koji ostaju bliski sa svojom decom stvara osećaj da su upravo teški trenuci vreme kada dete može da im se obrati.

Umesto pitanja: „O čemu si razmišljao?“ biraju: „Ispričaj mi šta se dogodilo.“

Radoznalost i razgovor mnogo više povezuju nego kritika.

Nisu bežali od odgovornosti

Izvinjenje roditelja može imati ogromnu snagu.

Kada roditelj prizna da je pogrešio, da je burno reagovao ili da nije dobro razumeo situaciju, dete uči da je popravljanje odnosa deo zdrave komunikacije.

Rečenice poput: „Nisam trebalo tako da razgovaram sa tobom. Pogrešio sam i žao mi je“ grade poverenje koje traje godinama.

Upravo takvi trenuci stvaraju odnos kojem se deca vraćaju i kada odrastu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.