Roditelji pitaju: Osećam pritisak od drugih roditelja zašto moje dete (5) ne ide na sport. Da li grešim?

Svake nedelje na portalu Ona.rs možete pronaći odgovore stručnjaka na svakodnevna pitanja u vezi sa decom. Pitanja nam šaljite na mejl ona@telegraf.rs

Interesi i sposobnosti dece se menjaju kako rastu. Ukoliko ste primetili da vaše dete želi da šutirate loptu kada god ste u parku, to može biti signal da treba da razmišljate u tom pravcu, ali ne nužno. Ako vaša devojčica insistira da joj stalno oblačite suknjice od tila i gleda muzičke spotove i imitira ono što vidi, to može biti povod da je upišete na balet ili neki ples, ali ne znači da će se njoj u tom uzrastu to dopasti na nivou koji prevazilazi kućnu igru.

Ono što je važno jeste da decu ohrabrujete da se bave nekom aktivnošću, ali u predškolskom periodu njima zaista nije važno da li to rade sa vama ili u nekoj grupi/klubu sa instruktorom.

Preporučujemo

Jedna mama koja svoje dete nije upisala u školicu sporta ili na bilo koji određeni nam se obratila za savet.

Osećam pritisak od drugih roditelja zašto moje dete (5) ne ide ni na kakav sport, ali ja prosto ne osećam potrebu da ga već sada šaljem. Da li grešim?

Nikolina Milosavljević - psiholog, RE, KBT i EMDR psihoterapeut i praktičar terapije igrom želi odmah da mami stavi do znanja da nigde ne greši.

- U roditeljstvu je jako važna intuicija i da roditelj poznaje svoje dete, odnosno da razume u kojoj je razvojnoj fazi i koja su im interesovanja. Dete od pet godina treba najviše vremena da provodi u slobodnoj igri i na tome treba najviše insistirati. Sve što je "na silu" u tom periodu samo može vremenom da razvije otpor - poručuje psiholog.

O uzrastu u kom dete treba da krene da se bavi sportom van igre u parku smo još ranije razgovarali sa psihologom Jelenom Krstić Anđelković.

- Pre svega, naš sistem i društvo u kome odrastamo jesu takvi, podstiče se takmičenje i rivalitet. Tražimo greške, tražimo boljeg ili onog goreg, rangiramo se. Ne osluškujemo potrebe deteta, na primer - da li ga više zanima matematika, srpski ili pak biologija. Mi jurimo da budemo bolji, najbolji, a ne negujemo zajedništvo, koje zapravo kroz sport treba i da se stekne i istakne. Bitno i jeste imati osećaj i volju za takmičenjem, ali mi nemamo tu vrstu zajedništva u školicama gde ćemo zajedno da rastemo, zajedno da se pomažemo, da nalazimo rešenja. Mi samo tražimo greške kod dece, a ne proveravamo usputno da li ih i dalje nešto interesuje ili koja su njihova očekivanja.

Tako se rađa nezdrav rivalitet.

- Dete može da ima to nešto u sebi, ali se to zapravo rađa iz odnosa gde roditelj reaguje na uspeh. Kada je dete uspešno - tada je i viđeno. To je posve pogrešan model i tako dobijamo jednu narcističku geeneraciju, gde mislimo da vredimo samo ako nešto znamo i umemo. Tada smo viđeni i dobro se osećamo. A kada izgubimo, mislimo da ne vredimo.

Poenta školica, hobija, treninga i razvijanja umetničkih talenata jeste zajedništvo - dete treba da nauči da gubi, da nauči da čestita pobedniku, to su jako važne veštine. Mnogo važnije nego sama pobeda.

(Ona.rs)