Glorija Peranić je edukator za odgoj dece: "Kad im damo priliku da ih zaista čujemo, puno nam toga imaju reći"

"A kad ih bolje razumemo, onda bolje znamo i kako im pristupiti"

Brižno roditeljstvo je naposletku izazovno lično putovanje koje obično zahteva podršku, obrazovanje, rast, isceljenje i hrabrost u svakom segmentu odgajanja deteta. Često čujemo kako je cilj novopečenih roditelja da pokupe ono najbolje od svojih i ne prave iste greške.

Mnogi roditelji rade na tome da uravnoteže svoje i detetove potrebe i želje, pa se usled toga stvori i potreba za podrškom. Moderno doba iznedrilo je mogućnost da ta podrška bude lakše dostupna, a od Glorije Peranić, edukatorke za odgoj, saznali smo sve o tome.

Preporučujemo

Za nju je ljubav prema odgoju i pozitivnoj disciplini došla mnogo pre nego što je počela da to pretvara u profesionalnu orijentaciju.

- Od početka studijskog obrazovanja sam svoj interes usmerila područje dece i odgoja. Završila sam Rani i predškolski odgoj i obrazovanje, a nakon toga master na Edukacijsko-rehabilitacijskom fakultetu. Po završetku sam otišla u Milano na stručnu praksu koja je, nažalost, prekinuta pojavom kovida-19. U tom periodu lokdauna sam upisala edukaciju američkog Instituta Positive Discipline i tu stekla sertifikat za edukatora roditelja. Trenutno sam pri kraju 3. godine edukacije za Dečjeg integrativnog psihoterapeuta - upoznaje nas Glorija polako sa onim na čemu se temelji područje njenog rada.

Ona drži nedeljne onlajn treninge sa roditeljskim grupama, što opisuje kao najoptimalniju podrška roditeljima čiji su rasporedi uglavnom prekrcati i nepredvidljivi, a kapaciteti prilično iscrpljeni.

S obzirom na to da svaki roditelj želi individualni pristup za svoje dete i sebe, grupe su ograničenog broja, a Glorija nam govori da na taj način zapravo kreira savršen spoj individualnog pristupa i njihove međusobne podrške i razumevanja, koja neretko u okruženju izostaje.

- Što se aktualnih projekata tiče, radim svoje edukacije za roditelje, edukacije/predavanja otvorenog tipa (konferencije, seminari) i edukacije zatvorenog karaktera, odnosno za privatne organizacije (bilo za roditelje, animatore ili vaspitače). Osim toga, kontinuirano kreiram sadržaje za društvene mreže, "newslettere", podcaste, kreirala sam i celi video-program o detetovom emocionalnom razvoju, tako da su moji projekti raznovrsni i dinamični, ali je lepo što svi oni nastaju kao rezultat svakodnevne komunikacije s tim roditeljima.

Sjajan povod za razgovor sa Glorijom je i Profi mama konferencija koja će se održati 23. marta u Madlenijanumu, a na kojoj će Glorija imati priliku da održi predavanje “Od tantruma do emocionalne inteligencije”.

- U terapijskom smislu kažu da se ponašanje smatra usvojenim kad ga dete ponavlja u osam od 10 situacija. Ipak, odgoj nije matematika. U odgoju je reč o odnosu, a odnos zavisi od toliko promenljivih faktora. Roditelji se javljaju s pozitivnim povratnim informacijama doslovce od prvih dana kad krenu u primenu naučenog, no to ne znači da možemo očekivati saradnju od sad pa nadalje bez izuzetka. I mi odrasli znamo kako bi trebalo komunicirati, znamo šta sve u danu bi trebalo uraditi, a šta izbegavati, pa može li neko za sebe tvrditi da je 100 odsto "održivo"? Poenta je u tome da se roditelji nakon treninga osećaju puno mirnije i sigurnije u svom pristupu. Neće svaki dan biti sunce, ali na treningu dobiju kišobran - objašnjava nam sagovornicima na pitanje o održivosti postignutih rezultata u radu sa decom i roditeljima.

Dete zna

Još kao dete Glorija je svojim roditeljima htela da stavi do znanja da, iako je mala, i te kako je svesna svega što se dešava u porodičnim odnosima, a najviše emocija koje vladaju u domu.

Tako je nastala "Pohvaličica", Glorijina mala kutija zahvalnica. Napravljena od kutije za štapiće za uši, "Pohvaličica" je poslužila da roditelji malo više obrate pažnju na ono što se vrlo lako zaboravi u užurbanoj dinamici porodičnog života - a to su pre svega reči pažnje i ljubavi.

Ona je predočila svojim članovima porodice da tokom nedelje svako napiše ponešto lepo upućeno bilo kome iz kuće, a što bi zajedno čitali naglas. Glorija i dalje pamti mamin osmeh dok je naglas čitala tatinu pohvalu.

- Mislim da je na našim prostorima, ali i generalno, potrebno još jako puno svesti i edukacije da bismo došli do toga da smo svesni i ovog segmenta "šta dete oseti, upija", mimo onoga što se "vidi i kaže naglas". Deo roditelja je već danas toga svestan i to su uglavnom upravo oni roditelji koji se edukuju i rade na sebi. Međutim, ovo je puno dublje od toga - ovo zadire u rad na sebi (analizu svojih iskustava, osveštavanje svojih emocija i stanja, kontakt sa sobom, rad na svojim odnosima), a to je zaista celoživotni proces. Kad se u porodičnim odnosima pojavi nešto značajno, neki "problem", deca će to neminovno osetiti - kaže Glorija i dodaje.

- Zato moja preporuka ide u skladu s time da se deci prenese, naravno na njima prilagođen način. U protivnom, deca mogu zamišljati brojne druge scenarije, a zbog svoje trenutne faze razvoja uglavnom teret situacije pripisuju sebi  - "ja sam kriv/a što je mama tužna". Put do rešenja je nešto što ih učimo svojim primerom: od toga da kad smo uznemireni uzmemo trenutak za smiriti se pa tek onda rešavamo situaciju na dalje - ispričala nam je sagovornica.

Disciplina bez vikanja

Omiljena tema u radu sa roditeljima je upravo mirno uspostavljanje discipline. Ona nam napominje da pod pojmom "disciplina" ne smatra "slepo i pokorno slušanje i izvršavanje zadataka", već podrazumeva saradnju roditelja i deteta.

- Kad s roditeljima radim na temi granica, jedan od najvažnijih ciljeva mi je da roditelji počnu gledati na granice kao sredstvo poučavanja i ostvarivanja saradnje s decom, a ne sredstvo kontrole dece - počinje ona na ovu temu.

Dva su važna područja rada - rad na sebi i usvajanje novih praksi, u šta je naravno isključeno sve ono što je možda u porodici iz koje roditelj dolazi bio sistem. Razbijanje obrazaca ponašanja koji podrazumevaju batine, vikanje i zastrašivanje su prvi koraci.

Dakle, ukoliko je odgoj vaših roditelja bio metodom vikanja, batina, zastrašivanja - onda je to obrazac ponašanja koji ste pohranili i kojeg je potrebno proraditi (procesima kao što je psihoterapija). Idući segment je usvajanje novih, boljih načina kojima ćemo ostvariti suradnju s detetom.

- Osim toga bih dodala da je potrebno i redovno obnavljati svoje kapacitete jer mi možemo naučiti "kako bi trebalo", ali ako nemamo energije da bi to sproveli u delo, vrlo je verovatno da ćemo se, po automatizmu, vratiti onim prethodno pohranjenim obrascima ponašanja (vikanju). Iz ovog je zapravo vidljivo da su neke taktike samo "šlag na torti", a da je za usvajanje "saradnje bez vikanja", potrebno malo više truda i rada.

Ipak, neki saveti koji bi čitaocima vrlo brzo mogli uroditi plodom jesu:

Kad je dete pod emocijom (plače, viče, negoduje…), nemojte objašnjavati već prvo smirite tu emociju, a onda objašnjavajte o čemu se radi.

Kad vam se čini da uzalud ponavljate detetu isto - ne ponavljajte isto, već probajte na detetu blizak način: kroz igru (igru uloga, promenjen glas ili nešto drugo što će uneti dozu humora i opuštenosti, a time i olakšati saradnju).

Deca lakše sarađuju kad ih aktivno uključimo, zato detetu ponudite izbor između dve opcije (od kojih su obe u skladu s onim što zapravo želite postići). Na primer, ako morate u vrtić, detetu možete ponuditi izbor hoćete li do vrtića prošetati ili da ga povezete autom i slično tome.

Ovo su neki od primera koje nam je iznela Glorija Peranić i dodaje da održivost zavisi od toga koliko uspešno roditelji održavaju svoje kapacitete. Podseća da je važno imati na umu da roditeljske kapacitete ne crpe samo izazovi s decom već tempo života, nepostojanje granica u drugim odraslim odnosima (na primer na poslu ili porodičnom okruženju), gužve u saobraćaju, "skrolanje" po mrežama, brza hrana i ostali segmenti u koje u današnjem načinu života vrlo lako "skliznemo".

Dobar i loš policajac

Za sve roditelje koji se pitaju da li se i kod drugih dešava situacija da supružnici preuzimaju suprotne ulogu u ophođenju sa svojom decom - niste sami. Mnogi roditelji preuzimaju uloge "dobrog policajca" i "lošeg policajca“ u porodici". Na primer, tata je detetov najbolji prijatelj, a mama "zanoveta". Ili je tata strog, a mama "spušta loptu".

Koji je "policajac" u pravu? I treba li uopšte ovakva podela postojati?

- U svakom slučaju ne bih preporučila ovu "taktiku"  - detetu treba emocionalna podrška, kao i granice od strane oba roditelja, odnosno u idealnom slučaju od bilo koje odrasle osobe. Mame s kojima radim se često pribojavaju da one ispadaju taj "loš policajac" u odnosu na popustljivog tatu ili druge članove porodice. Dobra je vest da dete treba da ima postavljene granice i na nekoj nesvesnoj razini ono definitivno želi te granice - jer pružaju predvidljivost, a onda i sigurnost. Naposletku i ovaj popustljiv roditelj dođe do momenta granice, ali uglavnom kad "prekipi" pa više nema kapaciteta da se postavi na adekvatan način. Tako da nije pitanje balansa "dobrog i lošeg policajca" nego emocionalne podrške i granica u svakome od nas - zaključuje naša sagovornica Glorija Peranić.

Tantrumi

Svoje gostovanje na Profi mama konferenciji sledećeg vikenda, Glorija će posvetit upravo tantrumima, odnosno kreiranju temelja emocionalne stabilnosti.

- Svakom tantrumu, bez obzira gde se ispoljava, pristupamo isto, a to je svojom emocionalnom regulacijom. To konkretno znači da je naša uloga pomoći tom detetu koje je preplavljeno emocijom da se stabilizuje - jer ono još razvojno nema kapacitet za to.

- Todleri još nemaju kognitivnih kapaciteta za manipulaciju. Ono kako se oni ponašaju je na temelju svojih dosadašnjih iskustava. To znači da ako detetu popuštate samo zato jer ima emocionalni ispad na javnom mestu, onda možete očekivati da će i u budućim situacijama (poučen iskustvom) plakati, vrištati ili na drugi način tražiti ono što želi.

- Nažalost, danas se izuzetno puno meša pojam popustljivosti i emocionalne podrške. Detetu koje je u emocionalnom ispadu treba pomoći u smirivanju, što ne podrazumeva popuštanje njegovom zahtevu (poput kupovine igračke, još vremena provodenog na telefonu ili nešto drugo).

Da li starije dete nekad trpi zbog mlađeg?

Primetili smo u razgovoru sa roditeljima da starije dete nekada trpi zbog mlađeg, te smo upitali Gloriju koliko je to zaista slučaj.

Glorija kaže da joj se roditelji možda najčešće i javljaju za rad baš tad kad se nalaze u "kombinaciji" mlađeg deteta koje ima svoje potrebe i todlera, odnosno starijeg deteta.

- Tu je potrebno pre svega osvestiti poziciju starijeg deteta koje pati za onom pozicijom tj. pažnjom u porodici koju je imalo do tada. Preporučam da roditelji koriste one trenutke u danu dok beba spava kako bi se mogli malo više posvetiti starijem detetu i aktivnostima adekvatnim za njegovu dob. Roditelji često u najboljoj nameri čine grešku na način da starijem detetu silno pojašnjavaju kako je beba još mala, kako bebu moramo čuvati, maziti, paziti... Umesto toga, puno više ćete postići ako starijem detetu potvrdite njegovu poziciju: "Nekad je baš teško biti stariji brat", "Seka je baš glasno plakala, kako su tvoje uši?", "Da barem imamo ceo dan samo za nas, šta bismo sve radili ti i ja" - navodi nam Glorija dobre primere iz prakse.

Šta roditelji uče od dece?

Sećate se bezbrižnih dana detinjstva? Dani su bili dugi, naša mašta je bila bezgranična, a naše ideje uvek dovitljive. Svaki dan je bio novo iskustvo i avantura, pun učenja i otkrića.

U odraslom dobu, kada smo svesni svog okruženja i toga "kako svet funkcioniše", fali nam mašte, fali nam bezbrižnosti, lagodnosti i planiranja "u hodu". Zato smo od Glorije želeli da saznamo šta to ona uočava u radu sa roditeljima i decom kada su u pitanju vrednosti koje zajedno negujemo.

- Mislim da od dece možemo učiti one lepote bivanja u trenutku, potpune predanosti ovom "sada i ovde", radoznalost, iskazivanje emocija autentično takve kakve su, upoznavanje osobe na temelju osećaja (kako se osećam pored te osobe, prija li mi), a ne pridodanih uloga... Nekad se ulovim da ih samo posmatram i divim im se. Kad im damo priliku da ih zaista čujemo, puno nam toga imaju reći - a kad ih bolje razumemo, onda bolje znamo i kako im pristupiti. Volim reći da deca ne bi trebalo da budu naši "učenici" već ih treba gledati kao i na naše "učitelje" - zaključuje Glorija Peranić naš razgovor.

(Ona.rs)