Psiholog Smiljana Grujić o važnosti ranog razvoja i edukacije: "Ključna stvar u životu svakog deteta je igra"

O svemu ovome Smiljana i njene kolege će više govoriti u okviru konferencije Fondacije Novak Đoković, koja nastavlja svoju misiju, podršku deci i onima koji utiču na njihov razvoj. Fondacija 10. maja u MTS dvorani organizuje konferenciju za profesionalce i roditelje pod nazivom "Roditeljske perspektive: Osećanja i jasne granice"

Visokokvalitetno obrazovanje, roditeljska briga i podrška ranom detinjstvu daju deci najbolju osnovu za sve što život donosi.

Geni i okruženje su ključne karike u dečjem razvoju. Bebe se rađaju spremne da uče, sa više od milion neuronskih veza koje se formiraju svake sekunde tokom prvih nekoliko godina života. Rane godine su važne, jer na način na koji mozak raste snažno utiče ono što se dešava u okruženju deteta i njihove interakcije sa ljudima oko njega.

Preporučujemo

Upravo o izazovima ranog razvoja i edukacije smo razgovarali sa Smiljanom Grujić, psihologom i psihoterapeutom konstruktivističkog pravca. U Novak Đoković Fondaciji radi na poziciji programske menadžerke u okviru koje je sa Ninom Sokolović razvila program za roditelje/staratelje dece uzrasta do šest godina - "Podrška, ne perfekcija".

Deca u ranom razvoju imaju puni potencijal što dovodi dalje roditeljsko postupanje sa time u razmatranje. Zanimalo nas je šta se podrazumeva pod pravilnim ostvarivanjem potencijala, a šta pod preopterećenjem dece?

- Rano detinjstvo postavlja ključne temelje zdravlja, učenja i ponašanja za čitav život. Razvoj mozga je najintezivniji u ovom period i u njemu dolazi da podsticanja razvoja dece kroz povezanost genetskog potencijala koji je donesen na svet, kao i kroz uticaj iskustva koja deca doživljavaju u interakciji sa odraslima i okolinom. U periodu ranog razvoja se stvaraju obrasci koje dete nosi sa sobom tokom čitavog života - počinje Grujić za Ona.rs.

Ona ističe interakciju sa decom kao ključnu stavku i napominje da roditeljska reakcija treba da bude u skladu sa dečjim interesovanjima.

- Pravilno ostvarivanje potencijala će se desiti kada odrasli razumeju i ponašaju se u skladu sa činjenicom da nijedan video sadržaj ili skupa igračka nisu od takvog značaja za razvoj mozga kao svakodnevne naizmenične interakcije sa starateljima. Da bi se podsticao dečji razvoj, treba negovati interakcije sa decom. One da bi bile podsticajne, treba da ispune određene uslove, da prate interesovanja deteta, da roditeljska reakcija bude u skladu sa tim interesovanjima, prateći naravno uzrasta deteta i njegove razvojne mogućnosti. Odrasle osobe treba da obezbede stimulativno i podsticajno okruženje kao i dobre uslove za očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja dece. Jako je važno da roditelji imaju dobre uslove za podizanje dece, a to se dešava kada su zdravi, emotivno stabilni i kada su materijalno sigurni. Važna je podrška društva, a znamo koliko ona nedostaje - zaključuje naša sagovornica.

Kako ostvariti pun potencijal?

Interakcija između deteta i životne sredine je neophodna kako bi se optimizovalo razvojno funkcionisanje deteta. Prvi i najvažniji faktor bi možda, u toku odrastanja deteta, bio uspostavljanje bliske veze kroz komunikaciju. Smiljana nam pojašnjava da je upravo igra najbolji način komunikacije između deteta i roditelja, sa naglaskom da je upravo igra najvažnija za razvoj dečjih potencijala.

- Ključna stvar u životu svakog deteta je igra. Vreme koje dete provodi u igri deci daje prilike da uče na različite načine kroz iskustvo u različitim situacijama. Najbolja vrsta igre je nestrukturisana, koja se dešava u određenom trenutku u zavisnosti od interesovanja deteta. Kroz nju deca razvijaju samopouzdanje, vežbaju komunicaciju, razvijaju fizičku spretnost, povećavaju psihološku otpornost, odmaraju se, relaksiraju, proživljavaju i integrišu teška iskustva. Dete najbolje uči kroz igru, sve što nije u skladu sa ovim, može biti previše za dete i ono može postati razdražljivo, ispoljavati neprijatne emocije i imati poteškoće da uspostavi odnos sa vršnjacima i roditeljima.

Ukoliko ste roditelj, ali i ukoliko ste bliski sa osobama koje imaju malu decu, svesni ste da je sve više dece koja brzo usvajaju strane jezike, baš zbog sveopšte prisutnosti sadržaja, počevši od igračaka, pesmica, zastupljen je i u vrtićima, ali i u sadržaju koji roditelji deci dozvoljavaju da konzumiraju na televiziji ili na internetu. Zapitali smo se može li usvajanje stranog jezika, dok maternji nije još dobro razvijen, ikako uneti detetu konfuziju, ili ga "usporiti" u pravilnom usvajanju maternjeg.

- Sada se kroz ovo pitanje vraćamo na dečju igru, dete može da počne sa učenjem, odnosno slušanjem stranog jezika što ranije, paralelno sa svojim maternjim jezikom, istim tempom, ili nešto sporije. Kod jezičnog razvoja dece važno je imati u vidu tzv. plastičnost mozga koja utiče na usvajanje stranog jezika. Deca nesvesno usvajaju jezik, dok odrasli svesno uče jezik. Dete može početi sa usvajanjem stranog jezika do treće godine i tako će najuspešnije usvojiti izgovor, razviće određene veštine. Budući da je kod dece mozak prilagodljiviji u odnosu na odrasle, pretpostavlja se da će dete mnogo brže i lakše usvojiti nove informacije od odraslog čoveka pa je stoga važno što ranije izlaganje stranom jeziku. Potrebno je strpljenje i razumevanje procesa učenja, pa je važno ne pritiskati dete i pustiti ga da jezik usvaja i uči svojim tempom i, naglašavam, kroz igru - govori nam Smiljana naglašavajući važnog ranog usvajanja stranog jezika, bez ikakvog pritiska.

Podsticanje dece, pomaganje i zdrave granice u podršci

Kada smo kod učenja novih stvari, zanimalo nas je šta Smiljana primećuje u svom radu sa školskom decom, ali i njihovim roditeljima, s obzirom na to koliko se školstvo promenilo u odnosu na ono kada su roditelji te dece bili đaci.

Sada, kada često možete čuti da deca posle škole domaće zadatke obavljaju uz roditeljsku pomoć, idu na dopunske časove, školice ili privatne časove nekog predmeta, postavlja se pitanje da li je ovo istinska potreba ili roditelji uočavaju na čemu dodatno treba raditi - bilo da je dete nadareno da usvoji više ili da je primetno da mu je potrebna dodatna pomoć. Može li školski program da zaista pruži dovoljno i kako to znamo?

- Kada god poredimo generacije skloni smo da vreme u kojem sada živimo okarakterišemo kao teže za roditelje, decu, profesionalce. Svako vreme nosi svoje prednosti i nedostatke. Roditelji pre svega žele da zaštite svoju decu i tu ništa nije sporno, često budu preplavljeni različitim strahovima što je takođe razumljivo, ali strah u velikoj meri zna da bude otežavajući faktor. Roditelji su upravo zbog toga skloni da dosta stvari za koju deca treba da preuzimaju odgovornost rade umesto njih, domaće zadatke, spremaju knjige za školu, pospremaju posle jela, pospremaju igračke… Jako mnogo stvari rade po inerciji sa idejom da to što rade je za dobrobit dece. Onda deca razviju zavisnost od roditelja, oslanjaju se na njih u mnogo više situacija nego što je potrebno. U jednoj porodici treba negovati klimu da se zna šta rade deca, šta rade odrasli, podrška je neophodna i važna, kao i zajedništvo. Treba naći meru i planirati zajedno obaveze. Ono što može da remeti i naruši odnose je kontrola svakog segmenta dečijeg života sa zahtevima prema deci koji često znaju biti i nerealni. Kada se odnos poremeti manji je uticaj roditelja na decu - priča nam.

Iz razgovora sa Smiljanom zaključili smo da se dobar odnos gradi na komunikaciji i zdravom podsticanju. Jednom kada dete pođe u vrtić ili školu, na hobi, ono počinje da stvara sopstvene navike, takoreći sopstveni život i tempo života koje mu diktiraju obaveze. To koliko će deca biti otvorena o deljenju svojih dobrih i loših iskustava bazira se na kvalitetu i istrajnosti odnosa sa roditeljima, koji se mora podrubljivati.

Smiljana napominje da fokus treba da bude na negovanju privrženosti, koja treba da bude u centru građenja odnosa sa detetom kada ono osim kuće i roditelja bude vezano i za neke druge stvari.

- Prirodno roditeljstvo je najbolje za zdrav razvoj deteta, deca ne mogu funkcionisati samostalno, neophodno je da deca budu povezana sa odraslim osobama. U tom procesu je važno validirati dečija osećanja, pa iz toga emotivna privrženost treba da bude osnova na kojoj će se trasirati pravac koji će deca slediti, a lakše će ga slediti ako se bavimo osećanjima. Deca su stvorena da se njihov svet vrti oko sveta brižnih odraslih osoba koji su odgovorni za njih. Ako dete ne inicira razgovor, roditelj treba da ga inicira, najteže je kada dete izgubi poverenje u odnos, onda se obično zatvara i nije spremno da deli događaje u svom životu. Roditelj nikada ne treba da odustane od svog deteta, strpljivo polako treba da povrati poverenje u odnos. Naravno mnogo je teško povratiti izgubljeno, ali moguće je.

Stvaranje identiteta i individualnosti

Kada govorimo o porodičnim odnosima i o razvoju i edukaciji dece, ne možemo a da se ne osvrnemo na činjenicu da socio-ekonomski status utiče na kognitivni, jezički, društveni, fizički i emocionalni razvoj malog deteta. Koliko će deca njega biti svesna, pre ili kasnije u životu, deo je na koji roditelji moraju takođe obratiti pažnju.

Stoga, Smiljana iznosi važnu konstataciju, a to je da deca primećuju sve što primećuju i odrasli i govori da su "ona kao sunđer i više upijaju iz onoga što vide, nego iz onoga što roditelji kažu".

- Deci treba osoba kojoj će verovati i onda im se može pokazati put. Kada je kod dece zadovoljena potreba za sigurnošću to dovodi do lakšeg upravljanja emocijama i do veće otpornosti, a ta otpornost je važna da deca shvate da smo svi različiti i da se ta različitost često ogleda u tome koliko i šta imamo, nažalost. Kada se deci pruži siguran prostor da dele sa roditeljima ono što im je na duši bez osuđivanja, kritikovanja, napadanja, odrasli omogućuju učenje i rast deteta. Tada deca lakše prihvataju ono što vide i što ih okružuje. Treba definisati vrednosti koje će se negovati u porodici i načine kako će se na dnevnom nivou živeti te vrednosti. Za decu kao i za odrasle je važno da im budu zadovoljene bazične potrebe, da imaju osnovne uslove za život, da su pre svega nahranjena, zdrava, naspavana - kaže Grujić i nastavlja:

- To je osnov, a svi znamo koliko ima dece čiji roditelji ne mogu da im zadovolje osnovne potrebe. Iz tih razlika između nas, dolazi nezadovoljstvo, bespomoćnost, ljutnja, očaj, poređenje. Uloga društva je i te kako značajna, da se pomognu i podrže roditelje. Više se porede oni koji imaju, nego oni koji nemaju, ima dosta uticaj društva i kulture koja utiče na to. Svako dete ima najmanje dve stvari po čemu je izuzetno i posebno. Ja u to verujem.

Upravo se iz ove priče rađa i pitanje o stvaranju dečje osobenosti, karaktera koji se stvara, koji se usvaja od roditelja i svih okolnosti koje okružuju jednu porodicu. Koliko te okolnosti utiču na stvaranje identiteta, Smiljana nam je sažeto objasnila.

- Naša iskustva iz sopstvenog detinjstva utiču na to kako doživljavamo decu i kako reagujemo na njihovo ponašanje. Naši roditelji u najvećem broju slučajeva su se vodili kritikom umesto razumevanjem, osuđivanjem umesto znatiželjom, kaznama umesto razgovora. I onda istorija se ponavlja, nažalost. Ponašanje treba da razumemo kao izraz nezadovoljenih potreba, a ne identiteta. Umesto da posramljujemo decu zbog nedostataka, zbog čega se osećaju nevidljivo i usamljeno, mogli bi smo da im pomognemo da poboljšaju svoje ponašanje. Promena perspektive nije laka, ali je vredna tog truda.

Poboljšanje ponašanja svakako je roditeljski deo posla, i kao što je Smiljana napomenula decu nikako ne treba posramljivati, što dalje ukazuje i da decu nikako ne treba upoređivati, ne treba etiketirati kao ovakve ili onakve. Sve što dete zna ili ne zna proisteklo je iz roditeljskog angažovanja ili manjka istog, pa sagovornica navodi priču baš u smeru etiketiranja i loših efekata istog.

- Ne postoji lenjo dete, postoji samo dete koje sporije obavlja određene stvari u odnosu na drugu decu. Kada kažemo "lenjo dete" to je etiketa, a etikete su proročanstva koja se ostvaruju.

Tu se prirodno nadovezuje i priča o roditeljskom pomaganju u svemu, pa i o preteranoj angažovanosti u cilju zaštite deteta, što na duže staze ne može biti od pomoći, pogotovu ne u kreiranju individualnosti.

- Sve što uradimo umesto deteta, a dete je moglo uzrasno i razvojno to i samo to da uradi, na neki način učinili smo detetu medveđu uslugu i propuštena je prilika da se dete razvija i da uči - zaključuje Smiljana Grujić.

O svemu ovome Smiljana i njene kolege će više govoriti u okviru konferencije Fondacije Novak Đoković, koja nastavlja svoju misiju, podršku deci i onima koji utiču na njihov razvoj.

Fondacija 10. maja u MTS dvorani organizuje konferenciju za profesionalce i roditelje pod nazivom "Roditeljske perspektive: Osećanja i jasne granice". U programu učestvuju regionalni i domaći stručnjaci koji rade sa decom, roditeljima i profesionalcima.

Njihov cilj je da podele iskustva, različite primere iz prakse, da svi prisutni uče iz svojih i tuđih primera, a sve sa ciljem da se porodice podrže porukom - budimo odgovorni, bez obzira na to kako se osećamo.

Karta se može kupiti preko tickets.rs i kupovinom iste svako se priključuje ostvarenju jednog plemenitog cilja, a to je adaptacija i opremanje vrtića u Užicu i proširenje kapaciteta jaslenih grupa. Uverenje osnivača Fondacije, Novaka i Jelene Đoković, a i svih zaposlenih u Fondaciji, jeste da svi mi možemo da činimo dobra dela i da na taj način zauzvrat imamo priliku da oplemenimo i sopstveni život.

Da bismo se i sami osećali dobro, važno je da negujemo zajedništvo i da, onoliko koliko možemo, poboljšavamo kvalitet života jedni drugima, i ovo je upravo prilika za to.

(Ona.rs)