Prvi maj: Dan kada su se radnici širom sveta izborili za život dostojan čoveka

Priča o "tri osmice" za koje su i muškarci i žene ginuli, štrajkovali i robijali

Prvi maj, poznati Međunarodni praznik rada, danas obeležavamo neradom, izletima ili roštiljanjem u krugu porodice i prijatelja. Ali, pozadina ovog dana i priča kako je postao praznik rada, zabeležena je kao jedna od najjačih demonstracija. 

U znak sećanja na velike radničke demonstracije koje su održane u Čikagu maja 1886. godine, 1. maj je izabran za datum na koji se obeležava Međunarodni praznik rada širom sveta.

Preporučujemo

Šta su "tri osmice" za koje su se borili radnici?

Zamah prve industrijske revolucije i industrijalizacije u 19. veku obeležio je nemilosrdnu eksploataciju radnika od strane vlasnika i poslodavaca. Niske plate, dnevni rad od 12 do čak 18 sati, eksploatacija dečjeg rada i život na rubu egzistencije rezultirali su nizom štrajkova koji zahtevaju dostojanstvenije uslove rada i života.

Radnički pokreti su doživeli najveći zamah u zemlji koja je imala najbrže rastuću industriju - SAD.

Vrhunac se dogodio u Čikagu, maja 1886. godine, kada je gomila od oko 40.000 članova radničkog pokreta izašla na ulice, ističući zahteve simbolizovane u tri osmice:

• osam sati rada
• osam sati odmora
• osam sati kulturnog obrazovanja.

Vlasti su poslale jake policijske snage protiv demonstranata i izbio je žestok sukob u kojem je poginulo šest radnika, a pedesetak ranjeno. Mnogi demonstranti su uhvaćeni, a vođe štrajka izvedeni su pred sud. Petorica od njih osuđena su na smrt, a trojica na kaznu dugotrajnog zatvora.

Kada su konačno radnici došli do cilja?

Tri godine kasnije, 1889. godine, na prvom kongresu Druge internacionale, odlučeno je da se demonstracije održavaju svakog prvog maja, sve dok radnici ne steknu pravo na dostojanstven život i rad. Od sledeće godine taj dan se obeležava kao Međunarodni dan opšte solidarnosti radnika.

Moralo je da prođe nekoliko decenija dok radnici, pre svega u zapadnim demokratskim zemljama, nisu uspeli da se izbore za nešto veća prava kroz akciju sve jačih sindikata, pregovarajući sa poslodavcima uz posredovanje države, da bi se društvene tenzije vremenom smirile.

Nakon boljševičke revolucije, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR-u, a potom i u drugim jednopartijskim državama u nastajanju, čiji je politički i programski model bio SSSR, i u njima je taj dan vremenom izgubio svoj prvobitni smisao i svrhu.

Zbog mogućeg jačanja socijalističkih i anarhističkih pokreta i povezanosti tog dana sa nemirima u Hejmarketu, Sjedinjene Američke Države su pomerile proslavu Prvog maja za prvi ponedeljak u septembru koji nazivaju Praznik rada. U jeku Prve crvene panike osmišljen je novi praznik koji bi u potpunosti udaljio Prvi maj u SAD od Međunarodnog praznika rada, nazvanog Dan amerikanizacije. Prvi put je proslavljen 1921. godine, a tokom Druge crvene panike preimenovan je u Dan lojalnosti i proglašen zvaničnim 27. aprila 1955. godine.

Međunarodni praznik rada obeležava se velikim marševima, akcijama i demonstracijama koje organizuju različiti članovi i simpatizeri radničkih, sindikalnih i širokih antikapitalističkih pokreta.

Crveni karanfil ostao je simbol radničkog bunta i može se videtu u raznim zemljama za ovaj praznik. Na balkanskim prostorima se ovaj praznik koristi za odlazak u prirodu i proslavljanje u društvu, dok se u ostalim zemljama mogu videti i parade, piše "Wikipedia".

(Ona.rs)