Zašto ne treba deci da govorite da su posebna? Unutrašnja očekivanja mogu sprečiti sreću

Deca internalizuju tu posebnost, a onda očekuju više, i, kada ne dobiju tretman koji misle da zaslužuju, njihova očekivanja se ruše

Dakle, verovatno se pitate zašto je, zaboga, reći deci da su posebna jedna od najgorih grešaka u roditeljstvu? Pa vi ih volite i želite da povećate njihovo samopouzdanje. Možda mislite da ako svojoj deci kažete da su posebna, to će im postaviti zdrave temelje. I hoće, ali kao i sve u životu, postoji fina ravnoteža koju treba održavati.

Vaše dete treba da zna da ga podržavate, da ga volite bez obzira na sve i da ste spremni da mu pružite pomoć koja mu je potrebna da se podigne kada padne. Međutim, postoji velika razlika između vaše podrške u tome da im pomognete da se osećaju samopouzdano u suočavanju sa novim izazovima i pokušaja da ih zaštitite kreirajući im nerealnu sliku o sebi.

Preporučujemo

Naučiti ih da su dovoljno dobri je esencijalno, to je zaštitni sloj koji će sprečiti negativnost sveta, koja uništava dušu, da dopre do njih. To je glavni plan.

Tokom 1990-ih, američki psihoterapeut po imenu Nataniel Brandon objavio je rad u kojem je tvrdio da je dobro samopoštovanje ključ za uspešan život, a ta ideja je brzo postala viralna. Nastavnici su umanjili kritike, roditelji povećali pohvale. Tada je reč "gubitnik" izbačena iz vokabulara i zamenjena frazom "ti si poslednji pobednik".

U čemu je greška?

U redu, znate istorijski kontekst, pa hajde da razgovaramo o tome zašto je reći deci da su posebna jedna od najgorih roditeljskih grešaka. Kao roditelj, volite svoje dete i, naravno, želite da ono bude srećno. Sada, pretpostavljam da mislite da želite da vaše dete bude srećno bez obzira na to šta mu život donosi.

Verovatno biste želeli da budu srećni bez obzira na okolnosti. Problem je u tome što unutrašnja sreća dolazi od zahvalnosti za ono što već imate, a visoka očekivanja stvorena posebnošću deteta mogu ih aktivno sprečiti da cene ono što već imaju. Sreća je unutrašnja stvar.

Učenje dece da su posebna u suštini im govori da ih njihova posebnost nekako stavlja iznad drugih kada je u pitanju širi kontekst; posebnost implicira da su nekako bolji od vršnjaka. A kada nekome, bilo kome, implicirate da na neki način zaslužuje više u životu, dobićete problem. Zašto? Zato što oni internalizuju tu posebnost, a onda očekuju više i često, kada ne dobiju posebnost koju misle da zaslužuju, njihova očekivanja se ruše.

Narušena očekivanja vode direktno u nesreću i ogorčenost. 

Lažno samopouzdanje

Oslanjanje na posebnost svoje dece da prebrode narednu deceniju, a kamoli da napreduju, isto je kao da pokušavate da napajate svemirski brod pozitivnim vibracijama. A, zašto je to tako? Pa, opet se radi o tim očekivanjima...

Roditelji koji stvaraju narcisoidnu decu sa svom tom posebnošću otežavaju im da budu dobri u budućnosti. Oni precenjuju sposobnosti svog deteta kako bi podstakli njihova dobra osećanja, a to precenjivanje, nažalost, navodi decu da misle da rade i rukuju stvarima mnogo bolje nego što to u stvari jeste slučaj.

Konstantna potreba za validacijom

Ako su vam kao detetu uvek govorili koliko ste posebni i neverovatni, sigurna sam da bi se osećali izuzetno čudno kada bi ljudi prestali to da vam govore. Možda je sve u redu u vašem životu, ali ako nema nekoga da "ide za vama" i viče vam kako ste "genijalni" - ne osećate se dovoljno dobro.

Strah od neuspeha

Priznavanje i ohrabrivanje talenta se razlikuje od toga da ga taj isti talenat čini centralnim za detetovo jezgro i sliku o sebi.

Često su ljudi robovali određenoj profesiji, a onda po odlasku u penziju otkrili da nemaju pojma ko su zaista bez svog posla. Ako roditelj talenat čini centralnim za detetovu posebnost, govori o tome prijateljima i gomila pritisak da bude najbolji, detetu je veoma teško da istražuje druge oblasti svog života u kojima možda nije toliko nadareno.

Zbog toga se plaše da izađu iz "kaveza" koji su im roditelji stvorili. Neka sve staze budu otvorene dok ne izaberu svoju.

Čak i posedovanje veština u jednoj određenoj oblasti ne znači da imate prirodne veštine u drugim oblastima. Biti dete znači istražiti svoje granice i saznati šta možete, a šta ne. Takođe ne možete pobediti u nečemu ako ne pokušate, ali da biste pokušali, morate rizikovati da ne uspete.

Dakle, problem kada se deci kaže da su posebna je jednostavno to što ako su posebna, to implicira da imaju veštine izvan uobičajenih, i razumljivo je da ne žele da izgledaju glupo ili da rizikuju "pad" da bi proverili bilo šta drugo izvan svog talenta. Za ovu decu, rizikovati neuspeh znači rizikovati previše, prenosi "anniethenanny".

(Ona.rs)