"Nešto se dešava sa Vašim detetom": Zbog ovih reči učiteljice mama je na vreme reagovala i spasila ćerku

"Srce mi se spustilo u pete, jer sam već godinama imala svoje sumnje. Često bih je zatekla kako prazno gleda u duge matematičke zadatke, ne znajući šta da radi"

Deca se mogu ponašati sasvim drugačije kada su u školi i kada su kod kuće, pa vaspitači, učitelji, nastavnici i roditelji mogu različito razumeti dete, njegovu ličnost, karakter, sklonosti i obrasce ponašanja.

Kada se dete drugačije ponaša u obrazovnoj ustanovi, roditelji sa jedne i nastavno osoblje sa druge strane mogu imati različite predstave o srži problema.

Preporučujemo

Nastavno osoblje može dati potpuno novi uvid u dečje sklonosti, talente, sposobnosti ili poteškoće u razvoju. Ali, ono što se dešava nakon toga, odnosno način na koji roditelji primaju tu informaciju je zapravo ključan u rešavanju problema.

U nastavku sledi ispovest jedne mame Lize, kolumnistkinje i autorke, koja je uz pomoć učiteljice svoje ćerke uspela da dijagnostikuje problem s kojim se njeno dete godinama mučilo.

"Nešto se dešava sa Elom"

U jesen 2022. godine, stajala sam bosa na terasi, sa telefonom prislonjenim uz uho, dok sam gledala u opalo lišće. Sa druge strane linije bila je učiteljica moje ćerke iz petog razreda.

"Mislim da se nešto dešava sa Elom", rekla je tiho.

Srce mi se spustilo u pete, jer sam već godinama imala svoje sumnje. Često bih je zatekla kako prazno gleda u duge matematičke zadatke, ne znajući šta da radi. Često bi crtala po sveskama i žalila se da ne zna kako da reši zadatke. U trenutku sam se prisetila svih večeri kad smo pokušavale da završimo sve nagomilane zadatke. Njeni rezultati su se ubrzano pogoršavali, prelazeći s četvorke na manje ocene.

Vreme je za posetu lekaru

"Često joj nešto skreće pažnju na času. Nisam doktorka, ali možda bi bilo dobro da je odvedete na procenu", rekla je učiteljica.

Do tog trenutka, činilo mi se da će sve uvek ostati isto. Bila sam očajna, želeći da popravim nevidljivi problem s kojim se borila u tišini. Njeni drugi nastavnici uveravali su me da je "sve u redu", da samo treba više da vežba. Nisam tada znala da devojčice sa poremećajem pažnje (ADHD) često nemaju hiperaktivne simptome kao dečaci, pa njihove poteškoće ostaju neprimećene, skoro sve do adolescentskog doba.

Prihvatanje činjenice da nešto nije u redu

Nakon što sam završila razgovor sa učiteljicom, odmah sam pozvala našeg pedijatra. Ubrzo sam dobila poziv sa instrukcijama da popunimo upitnik, koji bi mogao pomoći u proceni njenih ponašanja.

Nekoliko dana kasnije, doktorka mi je saopštila rezultate. "Nije crno-bela situacija. Ela pokazuje znake ometenosti i poteškoće u praćenju instrukcija, ali u nekim drugim oblastima je u redu", rekla je.

Bilo je jasno da će biti potrebna formalna procena.

Provela sam nedelje u kontaktu sa raznim lekarima, ali svi su imali zakazane termine mesecima unapred. Konačno, našla sam doktora koji je mogao da obavi testiranje tokom zimskog raspusta. Dok smo čekali, Ela i ja smo doživele promenu u našem odnosu. Svu onu jutarnju dramu – lupanje vratima, rečenice poput "Mrzim školu", "Neću da idem u školu", suze i bes sam sada mogla bolje da iznesem. Prestala sam da budem frustrirana, počela sam da je bolje razumem i manje krivim za teškoće sa kojima se suočavala u školi.

Učiteljica je takođe počela da se ponaša dugačije - smestila je Elu bliže svom stolu, svaki dan je proveravala kako je i često joj nudila pomoć posle škole. Njena podrška bila je poput lične navijačice koja nam je pomogla da izguramo period neizvesnosti.

Suočavanje sa dijagnozom

Elini ADHD indikatori uključivali su stvari kao što su nedostatak fokusa na času, lako frustriranje, povećana anksioznost na testovima i organizacioni izazovi. Neki od njenih simptoma ADHD-a odražavali su anksioznost, poput potrebe da stvari budu savršene ili da ne može da završi zadatak. Ponekad je pokazivala više simptoma odjednom.

U decembru je potvrđeno da Ela ima ADD, ali i anksioznost kao prateći poremećaj. Testiranje je bilo iscrpljujuće, ali konačno smo imali odgovor. U januaru smo, zajedno sa školskim timom, kreirali formalni plan, koji je omogućio da Ela dobije dodatno vreme za testove, zadatke i neophodnu pomoć.

S vremenom, njeni rezultati su se popravili, a ona je ponovo zavolela školu. Njene ocene su se postepeno poboljšavalje i prešle na skoro sve petice, a polazak u šesti razred bio je uspešan zahvaljujući podršci njene učiteljice.

Te godine je započela kognitivnu bihejvioralnu terapiju kako bi se pozabavila svojim strahovima u vezi sa školom i ostalim stvarima koje su je stresirale. Takođe je primenila više organizacionih alata koje je naučila i dobila je dodatno vreme za zadatke i dodatnu pomoć kada joj je bila potrebna.

Zauvek zahvalna učiteljičinoj hrabrosti

Iako je frustrirajuće što je trebalo toliko vremena da dođemo do dijagnoze, u srcu osećam zahvalnost prema učiteljici koja je prva prepoznala šta se dešava. Ona je promenila Elin život, i za to ću joj zauvek biti zahvalna. sada kada ide već u sedmi razred sve je mnogo lakše, iako se nekada i sama plašim za svoje dete. Ali činjenica da znamo na čemu smo, da imamo jasan plan po kome radimo i bolje rezultate s Emom me umiruju. Ipak, da nije bilo učiteljice koja nam je ukazala na problem verovatno ne bismo uspeli sve tako brzo da rešimo.

(Ona.rs/HuffPost)