Sinovima koji imaju preko 20 godina i dalje zakazujem lekara i kupujem namirnice: Ne vidim tu nikakav problem

Arbela Parot, psihološkinja i majka dvojice mladih muškaraca, nikada nije prestala da vodi računa o svojoj deci, iako su napunili 20 i 22 godine. Dok mnogi smatraju da roditeljstvo prestaje kada deca napuste dom, Arbela veruje da briga ne prestaje, već se menja i da postoji način da se pronađe ravnoteža između pomoći i osamostaljivanja.

Kada odrasli još nisu zaista odrasli

Moja deca imaju 20 i 22 godine, što znači da su tehnički odrasli. Mogu da glasaju, imaju privatne medicinske kartone, a piće još uvek ne dolazi u obzir za mog mlađeg sina.

Kad se setim sebe u tom uzrastu, jasno mi je da nisam bila baš odrasla. Stopiranje po Evropi u kasne sate, laganje da sam pušač da bih dobila "cool" cimerku, ili šišanje šest centimetara kose u trenutku odluke.

Da li je to zrelo ponašanje? Ne. Odrastanje nije prekidač koji se pali sa 18 godina, već dugme koje se polako podešava. Zašto bih onda prestala da brinem o svojoj deci samo zato što su napustila kuću?

Briga ne znači previše mešanja

Moj stariji sin, završavajući fakultet, ovog leta se sam uselio u novi stan. Naravno, neplanirano, ja sam u to vreme bila u drugom vremenskom ritmu, pomažući mlađem sinu da se preseli. Osetila sam talase krivice, ali on je sve savršeno izveo sam.

Kada sam ga posetila nekoliko nedelja kasnije, primetila sam da su tanjiri i šolje razbacani po kuhinjskim površinama, kao da čekaju neku čarobnu vilu da ih složi. Tog popodneva sam naručila plastičnu rešetku za sudove sa odvodom. Oni su bili oduševljeni tom "NASA-tehnologijom" koja istovremeno drži sudove i cedi vodu.

Mogla sam da ignorišem situaciju, ali zašto bih? Znam da bi 18-godišnja ja tada cenila kada bi mi neko rekao: "Ovo će ti život učiniti mnogo lakšim". Mladi ljudi ne znaju ono što ne znaju, a deo roditeljstva prema mladim odraslim osobama je da im pomognemo da to saznaju.

Prošle zime sam zatekla mlađeg sina, tada brucoša, bolesnog. Znao je proceduru: tečnost i paracetamol. Simptomi su me naveli da predložim odlazak u Urgentni centar. Sat vremena kasnije test je pokazao da je u pitanju grip. Da li su instinkti majke proradili? Apsolutno. Za nekoliko minuta otišla sam po još lekova, supu i pastile. On bi preživeo i bez toga, ali malo pažnje kada se oseća loše je bilo nešto što sam znala da će ceniti. Bila sam tu, kako ne bih pomogla?

Redefinisanje odnosa nije lako

Kao prva generacija Amerikanaca u porodici, odrasla sam uz poruku da se o drugima brine zauvek, nije ograničeno udaljenošću, godinama ili okolnostima. Čak mi i majka, sada sa 89 godina, i dalje govori da obučem jaknu jer može da zahladi. Nekada mi je to smetalo, a sada imam empatiju. Teško je prestati da brinete.

Moji sinovi su sada mladi muškarci, ali mogu priznati da i dalje uživam u osećaju brige o njima. Kao iskusna klinička psihološkinja, trebalo bi da znam bolje nego da se previše mešam. Ali odvikavanje je teško, teško je odreći se dvadesetogodišnje navike brige o mojim sada 190 centimetara visokim "bebama".

I dok razum govori da oni moraju da uče iz svojih grešaka i da se zauzmu za sebe, srce, trenirano od trenutka kada smo doneli kući taj mali ružičasto-plavi paket, misli da nema štete u tome da im donesem namirnice ili zakažem lekarski pregled.

Da, najveći teret roditeljstva prestaje kada deca napuste dom, ali verujem da je to posao iz kojeg, ako se radi kako treba, nikada nećete otići u penziju. Hodanje po tankoj liniji između ljubavi i nepopravljanja, savetovanja i ne-spasavanja, je težak posao. Kao i sve drugo, zahteva praksu i strpljenje prema sebi.

(Ona.rs/Bussines Insider)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.