Razgovarali smo sa dr Njufeldom o najvećoj grešci koju roditelji prave: Ovo je ključ odnosa u porodici

"Na taj način roditelj šalje poruku detetu da li su u kontroli, da li to može da se reši. Čak i za vreme rata i bombardovanja, roditelj mora da zna da se dete ugleda na njega, da prati njegovu reakciju"

Dr Gordon Njufeld, svetski priznati stručnjak u oblasti ranog razvoja i dečje psihologije, posetio je Beograd kao gost Fondacije Novak Đoković, u okviru programa "Razgovori o roditeljstvu", čiji je cilj, već treću godinu zaredom, edukacija i podizanje svesti javnosti o temama razvoja dece i roditeljstva.

U okviru svog uvodnog obraćanja publici, dr Njufeld osvrnuo se na neke od ključnih tema u vezi sa roditeljstvom i izazovima odrastanja, kao što su privrženost - ključ odnosa između dece i roditelja, značaj uloge roditelja u odnosu na ulogu vršnjaka, te važnost osećanja, odmora i igre u rastu i razvoju dece.

Preporučujemo

- Ja sam razvojni psiholog i kao takav verujem da je razvoj potencijala spontan ako su uslovi adekvatni. Koje su to fundamentalne potrebe dece koje treba da ispunimo da bi ona postala dobri ljudi? Verujem da je osnova privrženost – zajedništvo, kontakt, povezanost, ljubav, pripadanje, da je to fundamentalna potreba. Preživljavanje zavisi od zajedništva, u trenucima najvećih izazova prvo ćemo posegnuti za zajedništvom - naglasio je dr Njufeld na početku svog predavanja.

Privrženost deteta roditelju daje roditelju moć da se pobrine o njemu. Ako dete nije privrženo roditelju, on ne može da brine o njemu. Privrženost je kontekst u kom pružamo brigu svojoj deci – osobina koja stvara osećaj doma, osećaj sigurnosti i najzad, priprema decu za ovaj svet. Nije predviđeno da se deca staraju sama o sebi, objasnio je dr Njufeld. Osim privrženosti, kao osnovne potrebe deteta, dr Njufeld naveo je i potrebu za slobodnim izražavanjem osećanja, odmor i igru. Odmor je, kako kaže, preduslov za rast, dok je sposobnost za igru odličan pokazatelj zdravlja.

- Dr Gordon Njufeld postavio je pred nas privrženost kao ključnu komponentu za psiho-fizičko zdravlje dece i podsetio nas na to da rani razvoj deteta ima dalekosežne posledice na to u kakvu će se osobu ono razviti. Podsetio nas je da deci ne treba uslovljena ljubav, već da, kako i sam kaže, ona treba da se odmaraju u roditeljskoj ljubavi. Čast nam je što je naš gost, što ovoliki broj ljudi zajedno sa nama promišlja ove teme i što imam priliku da učim od njega, jer sam i sama roditelj -  izjavila je Jelena Đoković, suosnivačica i globalna direktorka Fondacije Novak Đoković.

Upitali smo doktora Gordona Njufelda

Imala sam tu čast da velikana porodične psihologije upitam nekoliko pitanja o kojima se ne govori često.

Tokom jednog svog istraživanja, naišla sam na fenomen zvan "društveno referenciranje", koje u odnosu roditelja i deteta označava preslikavanje reakcije. Na primer, ukoliko dete padne i povredi koleno - tražiće reakciju roditelja pre nego što formira sopstvenu.

Kakva je praksa dr Njufelda?

- To je dobra stvar, ukoliko se dete okreće roditelju, kada je zbunjeno, "treba li da budem uplašen, treba li da budem alarmiran, kako da se ponašam?". To nam dopušta da se pobrinemo za dete. Ne bi smela da se izgubi ta veza. Jer kasnije, u odraslom dobu, uvek će pre tražiti znake kod svojih vršnjaka nego kod roditelja.

- Na taj način roditelj šalje poruku detetu da li su u kontroli, da li to može da se reši. Čak i za vreme rata i bombardovanja, roditelj mora da zna da se dete ugleda na njega, da prati njegovu reakciju. Zato je važno da roditelj odaje utisak "ja ću te zaštititi, ja ću te čuvati sigurnim" - odgovara dr Njufeld.

Kažu da nijedna emocija nije neprijatelj detetu, čak i kada je preuveličana. A, opet, u psihologiji postoje dve suprotne teorije - jedna se bazira na tome da treba da budemo pribrani pred decom, a druga da je poželjno da budemo ranjivi i otvoreni. Postoji li zlatna sredina?

- Zavisi od konteksta. Dete mora da ima osećaj da su roditelji "u kontroli", da će moći da brinu za njega. Treba da budemo ranjivi i otvoreni, ali ne ako su u pitanju negativne emocije vezane za njih, kao što je npr. "nisam bio zreo kad sam te dobio, nisam znao da li te želim". Sve što nije vezano za njih je u redu, treba im pokazati da je normalno biti uzrujan i frustriran.

Koja je, iz njegovog iskustva, najveća greška koju roditelji prave, ukoliko bi morao da izdvoji samo jednu?

- Ne preuzeti odgovornost da ste vi odgovor na detetove osnovne potrebe. Postoji kriza samopouzdanja kod roditelja širom sveta, što više traže odgovore - sve su anksiozniji. Ne preuzimamo odgovornost da se dete ugleda na nas, "moram da uradim to, nemam vremena da naučim kako se to radi, samo moram da uradim" - poentirao je Njufeld.

(Ona.rs)