"Mame više nema": Počeo je da se guši zbog ovih reči, a onda se setio teškog detalja koji je sve promenio

Primiti vest da nekog vašeg bliskog više nema, to je zarez koji se preseče u srcu i trenutak u kojem se svet raspukne na pre i posle. Nema pripreme koja zaustavi šok; ostaje samo praznina, pitanja bez odgovora i onaj težak, neizdrživ osećaj da je deo vas odjednom iščeznuo. Taj bol je sirov, ličan i često nesaglediv za one koji ga ne nose - zato su reči tada krhke, a prisustvo ljudi koji ostaju jedino što može malo da ublaži tugu.

Jednom čoveku stigle su jedne od najtežih vesti preko telefona, a ono što je čuo zauvek ga je promenilo. Prnosimo vam njgovu bolnu ispovest za "Irish Times".

Preporučujemo

"Mama je..."

"Najgore moguće vesti stigle su preko telefona. U nedelju, u septembru 2018. godine, nazvao me je brat Stiven. Već to je bilo neobično, jer se skoro nikada ne čujemo telefonom. Još neobičnije kada je rekao da zove iz porodične kuće u Redingu. Ali sledeće tri reči bile su potpuno neshvatljive: "Mama je nestala, nema je više više".

Osetio sam da mi telo trne, čas mi je bilo hladno, čas vruće. Nisam mogao da dišem niti da shvatim šta se događa. Kada je dodao: "Mama je ostavila je poruku", znao sam šta se desilo.

Samo dan ranije pričao sam s njom. Kako je moguće da tako vedra osoba digne ruku na sebe? Tuga se uvukla u svaki trenutak mog dana - posebno u besane noći. I uvek su se vraćala ista dva pitanja: "Šta sam mogao da uradim da ovo sprečim?" i "Kako je moguće da je više nikada neću videti?"

Tuga i osećaj srama

Pored tuge, došao je i osećaj srama – osećaj koji me danas sramota da priznam. Samoubistvo je za mene uvek bilo nešto što se dešava drugima, a ne u mojoj porodici. Sa svakim kome sam morao da saopštim vest igrao sam "igru" – da li da kažem istinu ili da je sakrijem?

Pitanje šta će ljudi misliti o njoj, a samim tim i o meni, pratilo me je danima. Izmišljanje različitih verzija priče postalo je iscrpljujuće, dodatna težina na ionako nepodnošljiv teret žalosti.

Između besa i prihvatanja

U trenutku kada je mama preminula, imao sam 49 godina i živeo sam u duhovnoj zajednici u Findhornu, na severu Škotske. To je mesto gde, kada pitate "Kako si?", ne dobijete mehaničan odgovor "Dobro sam", već iskrenu priču.

U takvom okruženju vodio sam razgovore koji su mi otvarali srce i menjali pogled na svet. Ipak, među mislima koje su mi prolazile kroz glavu, pojavila se i ona, potpuno neočekivana: "Bravo, mama." Nisam želeo to da mislim. Kako je mogla da nas izneveri, da odustane? Ali što sam više razmišljao, shvatao sam da je to možda za nju bila racionalna odluka.

Živela je ispunjen život, uradila je mnogo toga što je želela. Poslednju godinu svog života borila se sa bolovima. A znajući kakva je bila – odlučna, uporna – imalo je smisla da je sama donela kraj.

"Hvala ti, mama"

U tom periodu počeo sam da joj pišem poruke zahvalnosti:

"Hvala ti što si izabrala tatu.";
"Hvala ti što si mi dala život.";
"Hvala ti na tvojoj bezuslovnoj ljubavi."

Pisao sam ih na kovertama, parčadima papira, sveskama. Na kraju ih je bilo više od 70. Onda sam odlučio da stignem do broja 78 – onoliko godina koliko je imala kada je umrla.

Kroz ritual – spuštanjem poruka u reku Findhorn, u more u koje se uliva, ali i kroz moć vatre – odavao sam počast njenom životu i njenoj smrti.

Od beleški do scene

Dok sam bio između dva pisana projekta, odlučio sam da od tih poruka napravim knjigu. Ali svaki pokušaj da pronađem izdavača završio se neuspehom. U očaju sam čak otišao kod vidovnjakinje, koja mi je rekla da neću uspeti da prenesem maminu priču na način na koji sam zamislio – već da je vreme da je ispričam lično, licem u lice, pred ljudima.

Bio sam prestravljen. Pisac sam postao upravo zato što sam mogao da se krijem iza kompjuterskog ekrana. Ali setio sam se da sam kao devetnaestogodišnjak sanjao da postanem glumac.

Zakazao sam dva čitanja – u Brajtonu i u crkvi u Londonu. Tek kasnije sam shvatio da sam londonsko čitanje zakazao baš na treću godišnjicu mamine smrti. Shvatio sam i da moram da se oslobodim papira. Pronašao sam kurs pripovedanja i naučio kako da priču govorim iz srca.

Tako je nastala jednočasovna monodrama "Sedamdeset osam hvala".

Predstavu sam izveo na Edinburškom festivalu, a zatim u hospisima, na univerzitetima, u organizacijama koje se bave smrću i tugom. Gde god sam je igrao, ljudi su govorili: "Očekivali smo tugu i težinu, a doživeli nešto radosno i podsticajno."

Moja majka je svojom smrću otvorila prostor da se i drugi ljudi poveravaju. Posle svake izvedbe, u vozovima, na ulici, u razgovorima – ljudi mi pričaju o sopstvenim iskustvima gubitka i samoubistva. Shvatio sam da mnogi nose bol, a retko imaju priliku da je podele.

Smrt kao tema o kojoj se mora govoriti

Danas imam kutiju na vidnom mestu, obeleženu "Džejmsova smrt". U njoj se nalazi moj testament, želje i uputstva. Otvoreno govorim o smrti i o tome šta bih želeo da bude kada mene ne bude.

Kada me pitaju: "Čime se baviš?", moj odgovor je: "Izvodim predstavu o smrti svoje majke, koja je izvršila samoubistvo."

Nekad sagovornici promene temu. Ali češće nego što mislite, otvori se razgovor – i tada osećam da sam življi nego ikada.

Hvala ti, mama", za kraj je napisao. 

(Ona.rs)